BREZOVICA

382

Брезовица, лепо сређена парковна шума недалеко од Сиска, већ скоро 45 година служи за упорну представу о некаквом „првом партизанском одреду у окупираној Европи“!

Само, у почетку су партијски лагатори обавезно наглашавали да је хрватски народ први у окупираној Европи подржао праведну борбу совјетских народа против фашизма, те је одмах тог 22. јуна 1941.године основао Сисачки партизански одред, и да зато тај дан мора да се слави као дан антифашистичког устанка хрватског народа!

Само, касно су се сетили, још у току НОБ, практични Словенци су наметнули „свој“ дан устанка, баш тога 22.јуна!

Тек  кад је хрватској кандидатури за чланство у „европској породици срећних народа“ затребао датум из антифашистичке борбе, поново се оживи мит о сисачком партизанском одреду, те се наново среди та шума, одреди се тобожњи пропланак за окупљање и евоцирање значаја тог историјског чина, наравно уз присуство државног врха, као и у Блајбургу!                                          

Пошто ове године државни функционери нису походили Блајбург, прескочише и посету Брезовици, да се зна, а и изборна је година, зна се ко одлучује у избору, а функција је функција!

Добри познаваоци те приче, одавно су описали истину, јер су се тога дана 41.- е, након што су на хрватском државном радију ујутру чули радосну вест да је немачка солдатеска кренула да успостави „ред и поредак“ и тамо далеко у СССР, на ивици те шуме окупише се понеки сисачки  комунисти и договорише да они подржавају борбу совјетске армије против агресора, те да формирају „први партизански одред“, иако ће реч партизан ући у употребу тек пола године касније (и то у званичним партијским новинама „БОРБА“, да нема забуне)!

Пошто су се тако лепо издоговарали, ти хрватски партизани су поново кренули у град Сисак, (пун хрватске војске) код својих снаша на конак, а понеки и на обавезни гемишт (мешавина белог вина и киселе воде!), стрпљиво чекајући партијску директиву из Загреба.

Директива је мало каснила, током јула је букнуо спонтани устанак српског народа у НДХ, те су партијски челници морали да смисле како да се наметну српским устаничким масама.    

Посао им је олакшан, јер су хрватски фашисти до тада поубијали већину писмених, образованих Срба, вођа и чланова грађанских странака у ранијим бановинама, које су сада доспеле у НДХ, након окупације Југославије!

Тек после успостављања контакта са делом партијског руководства за Кордун, где су устаници увелико деловали, кренуће поново сисачки партизани у шетњу Банијом, скоро месец дана ће успешно избегавати да се сукобе са хрватским оружницима и домобранима, док је напокон дошло до сусрета са Васиљом Гаћешом, стварним вођом српских устаника на Банији, који у међувремену није избегавао сусрет са хрватским фашистима!

Сисчани ће се потом мало дружити са српским устаницима, служећи као икебана за српски народ, док су их комунисти убеђивали на зборовима, да се ето и хрватски родољуби боре против фашизма!

Кад је запретила усташка офанзива, сисчани су се опет склонили на сигурно, у град Сисак, док не прође та опасност, па су поново дошли међу српске устанике!

Али, створени мит о „првом партизанском одреду у Европи“, упорно се намеће сваке године, додуше само један дан, остатак године је резервисан за драги поздрав ZDS (Za dom spremni!) и наше дечке на Источној бојишници, тамо где и данас дежурају на бранику демократије, у далекој Естонији, наравно, опет под немачком командом, али у саставу хуманог НАТО, те се тако вешто уклапа и „први партизански одред“, на правој страни, зар не!