Тако бих желео да будем премијер неке мале земље. Макар и прилично бедне. Знате због чега? Зато што би тада могао чинити свакакве глупости а да ми се ништа не деси. Ето на пример, док је Тони Блер био премијер дерњао се на сваком ћошку како Хусеин има оружје за масовно уништење, ради чега је почео рат са Ираком. Нису нашли никакво оружје, али је Тони постао консултант у читавом низу посматрачких савета. Није извесно да ли ће он наставити да тако лаже, али ће зарађивати велике новце.
Ко после тога не би пожелео да буде премијер?
Или погледајте, српски премијер Александар Вучић је саопштио генералном секретару НАТО Јенсу Столтенбергу да Србија веома жели да сарађује са том организацијом. Не, не, уопште не због тога да би Србију још једном претворио у полигон за бомбардовање. Боже сачувај. Ова несрећна историјска епизода одавно је заборављена. Испоставило се да је НАТО спреман да помогне Србији “у уништењу сувишне муниције и у реализацији програма за изградњу мира и безбедности, обучавању кадрова за борбу са корупцијом и криминалом”.
Али што се тиче обучавања кадрова, како показује искуство, придошлице са Косова које су обуку прошле у ОВК веома успешно оперишу у криминалним круговима Европе. Одлична обука. Косово такође добро стоји и са корупцијом, сада вештину подмићивања службених лица која је трајала 15 година, шиптари успешно реализују у економском животу Србије. Доћи ће време да се дочепају и политичког живота, јер НАТО зна куда треба да иду.
Главно и најважније – јесте реализација “програма за изградњу мира и безбедности”. Ако на пример Шиптари завршно дестабилизују југ Србије, онда ће се НАТО сетити тих програма. Само што Београд пожели да поврати ту територију под своје окриље, што уопште није могуће учинити без принуде силе, онда ће Брисел рећи: заустави аутомобил! Обећали сте нам мир и безбедност. Дакле, седи доле мирно.
Уопште, говорити у условима вероватне територијалне поделе државе о томе да ти никоме и ни при каквим условима нећеш претити, сада некако није модерно. У данашњем свету сви једни другима прете, долазећи некада до крајности. Ја бих такође, ако би ме изабрали за премијера, моментално изјавио: ако се неко усуди да ми одсече било какво парче територије, чак и величине биг-мека, ја бих му засигурно упропастио здравље. Можда заувек. И што је интересантно, таквим речима се верује. А уверавања у мирољубивост без обзира на све, па још под присмотром главног мирољупца планете – НАТО пакта – изгледа некако неубедљиво. Ма шта од тога испало.
