Хрватска: између кризе, НАТО пакта и ЦИЕ (други део)

Хрватска је један од најпосвећенијих војно-стратешких партнера САД у региону. Њој, као “провереном кадру” се поверавају посебне мисије. Тако је потписан споразум о размени података о стању у ваздушном простору (ASDE– Air Situation Data Exchange) између Хрватске и Црне Горе са једне стране и Европске команде НАТО пакта са друге стране. Циљ споразума је – припремити Црну Гору за НАТО систем противаздушне одбране. Сарадња се остварује путем размене “некласификованих података” у ваздушном пространству посредством ASDE-филтера држава чланица. Одлуком алијансе од 2011. године Хрватска је одређена као центар ASDE-филтера за суседне земље-претенденте, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Тако Хрватска постаје значајан део у формирајућем регионалном систему противваздушне одбране НАТО пакта. Укључивање Црне Горе у овај НАТО програм постаје додатни подстицај за њено приступање у редове алијансе. Црногорска политичка елита очигледно иде путем који је прокрчила Хрватска, а црногорски медији, затворени за било који други поглед, исто тако монотоно уверавају грађане у светлу будућност земље у североатланској алијанси.

У међувремену, у складу са стратешком концепцијом одбране Хрватске, у будућем периоду ће бити знатно скраћене њене оружане снаге – до 15 хиљада људи редовног састава (предвиђа се скраћење за 3 хиљаде људи из редова војне бирократије). Истовремено се предвиђа формирање посебне механизоване бригаде од 500 људи. Ојачане оклопним транспортним средствима. Та јединица ће у оквирима атланских обавеза омогућити да Хрватска делује у другим земљама – где се “воде борбена дејства”. Према усвојеном плану развоја хрватских оружаних снага, предвиђено је да 50% копнених јединица учествује у операцијама широм света, 10% ће бити непрекидно дислоцирано изван граница Хрватске. У Хрватској је створена професионална армија, међутим, изгубљен је низ борбених јединица уз очување контроле само у ваздушном и морском пространству. Јединице најамника могу да рачунају на 4-8 хеликоптера који се налазе у пуној борбеној спреми за учешће у “међународним операцијама”. Остаје 4-5 касарни (способних да сместе до 2 хиљаде бројног састава, и два полигона (покрај Слуња и у Гашинцима), две морске и две војно-ваздушне базе. Радари ФПС 17 биће потпуно интегрисани у састав ваздушне одбране НАТО пакта. На тај начин се пушта у погон једна те иста технологија: уништава се сопствена армија и претвара се у армију најамника, практично – у ескадроне смрти који ће бити коришћени у свим регионима света у типичним казненим операцијама у складу са вољом наручилаца – када се укаже потреба за погружавањем неке нове земље у крвопролиће.

Међутим, смањење оружаних снага у балканским земљама, поред чистог војно-стратешког аспекта (земља се лишава могућности самоодбране) има још један негативан моменат – земља постаје незаштићена пред природним стихијама. Последње поплаве које су пре свега обухватиле Србију и Републику Српску, показале су лични хероизам народа са једне стране и потпуно одсуство технолошких и техничких средстава у армији која је једина у стању да се избори са природним стихијама, са друге стране. Неопходност привлачења армије као организованог и опремљеног, па самим тим и високо мобилног субјекта, представља аксиом у екстремним ситуацијама повезаним са невољама приликом природних стихија и на ликвидација последица тих стихија. Смањење и практична ликвидација сопствене армије представља општи тренд и превазилази оквире здраворазумског деловања за већину земаља југа Балкана (осим “албанског фактора”, јер је на “Косову” проглашавање Армије Републике Косово и званично постојећом – у суштини обновљене ОВК – само питање времена).

Важно је истаћи да је Хрватска остваривши етничко чишћење Срба после две операције “Олуја” и Бљесак” (уз помоћ специјалаца и логистичку подршку НАТО пакта), поново почела да развија сарадњу са  … Србијом. И званични Београд, пратећи пут европских интеграција (које су у суштини неодвојиве од атланских) прави свој избор – потчињава се толико неприродним наредбама НАТО чиновника. Тако је министар одбране Србије Небојша Родић 6. фебруара примио министра одбране Хрватске Гордана Марковића. На том сусрету било је говора о заједничком ангажовању оружаних снага две земље у мултинационалним операцијама. Као “најбољи начин” за слично ангажовање одабрана је “заједничка обука и спровођење војних вежби”. У резултату договора са министарством одбране Хрватске, очекује се током 2014. године спровођење првих двостраних српско-хрватских војних вежби “Заједнички одговор – 14”. Српски министар је истакао заинтересованост Србије за сличан развој “војно-економске, војно-образовне и војно-медицинске сарадње.[1] Поред тога, у јуну 2014. године у војној бази “Југ” (Србија, општина Бујановац) биће одржана велика регионална војна вежба у којој ће учествовати представници НАТО земаља (пре свега Национална гарда Охајо), армије Србије, Албаније, Азербејџана, Македоније, Румуније, Словеније и Хрватске.[2] То значи да се ствара нови систем спровођења крупних међународних војних операција, повезаних са спољнополитичким циљевима САД. Сувишно је истицати да овакво неприродно сједињавање српских, албанских, македонских и хрватских јединица може бити искоришћено само за спровођење одређених процедура, превасходно казненог типа. Закључке треба извлачити у складу са историјским развојем и геополитичким вектором процеса: у непрекидном режиму под непосредном управом специјалиста из САД почиње специјална припрема интегрисања јединица земаља практично потпуно потчињених НАТО пакту.

Аеродроме и ваздушни простор у складу са неумољивом геополитичком логиком, Хрватска треба да уступи структурама које практично остварују управљање земљом извана. Тако је, између осталог, 2006. године ЦИА инсистирала да се за њу открије део одређених хрватских ваздушних коридора. Како преносе хрватски медији управо је ЦИА организовала пребацивање из Загреба неколико тона оружја из војних складишта у Сирију. У амбасади САД у Бузину, према подацима Едварда Сноудена, налази се обавештајна база АНБ (агенција за националну безбедност) и ЦИА. Толико је учестало слетање авиона на хрватске аеродроме (посебно од почињања “арапских пролећа”) да је Хрватска постала својеврсни “ваздушни чвор ЦИА”. Користе се аеродроми у Сплиту и Дубровнику и војни аеродром у Удбини. Само на последњи аеродром могу да слете амерички транспортни авиони Херкулес C-1303.[3]Хрватски медији су 9. маја забележили боравак авиона Боинг – 727 – 200 C- 32B на аеродрому у Реснику са 30 агената ЦИЕ на борту. То је повезано са жељом да се утиче на политичке процесе у источном Средоземљу и умањи руски утицај на Кипру и у Грчкој (имајући у виду намеру грчких левичара да за Русе отворе невелике морске базе на острвима).[4] ЦИА користи територију Хрватске да прикрије “посебно прљаве” операције. Тако организација за заштиту људских права Open Society Justice Initiative у извештају под називом “Глобализација мучења: тајни затвори ЦИА и противправна испоручења” указује на 54 земље-саучеснице у чињењу нелегалних хапшења, стварања “црних зона” где се предузимају незаконите мере – мучења, мрцварења и изругивања над људима. У том списку је и Хрватска наведена као земља која је одобрила коришћење својих аеродрома и ваздушног пространства за операције ЦИА са незаконитим екстрадицијама.[5]

Са приступањем у НАТО пакт и ЕУ, Хрватска се лишила права и на сопствену спољну политику. Њој није дозвољено да очува ни бар неутралну позицију. Дакле, Хрватска је једна од првих – чак и пре САД – признала “Либијске побуњенике” као законите представнике народа Либије. Хрватска признаје “Сиријски национални савет” за легитимног представника народа Сирије, не обраћајући пажњу ни тада ни касније, на масовне покоље становништва у обе земље. Штавише, према материјалима The New YorkTimes (26 фебруара 2013. године), Хрватска је наоружала побуњенике у Сирији вршећи снабдевање оружјем преко Јордана (у том смислу и југословенске производње).[6] Руски медији, ослањајући се на податке радиообавештајне службе, наводе податке о учешћу хрватских војника на страни кијевске хунте, постављајући питање да ли су они чланови америчких приватних војних компанија или се ради о некој хрватској компанији тог типа.[7]

Сумирајући све наведено, можемо рећи да Хрватска постаје један од кључних фактора у остваривању геостратешких и геополитичких циљева САД, укључујући и учешће својих војних јединица у казненим операцијама страних окупатора на територији других држава, ради сузбијања отпора становништва тих земаља.