Данас медији помињу Међународни кривични суд (МКС) увек у својству неког органа који априори представља својеврсни виши стадиј развоја права и највишег нивоа правосуђа. Међутим, чак и уопштена анализа тог суда показује да то ни изблиза није тако. МКС не само да не може представљати образац судске институције и похвалити се највишим достигнућима у тој области, него он чак не може обезбедити ни реализацију елементарних принципа правосуђа.
У МКС у овом тренутку се истовремено одржава неколико судских процеса. То је процес против Л. Гбагбо, бившег председника Обале Слоноваче, против А.ал-Махдија – бившег бојевика исламистичких екстремиста Магреба, процес против бившег потпредседника Демократске Републике Конго (ДРК) Ж.П. Бембе и његових адвоката и на крају, процес против генерала Б. Нтаганде такође из ДРК. Из дана у дан се припрема још један процес – против бившег командира оружане групације ЛРА у Уганди Д. Онгвена…
МКС се суочава са све новим и новим проблемима од свог првог дана. Тако је већ првог дана судског процеса у МКС у предмету против Томаса Лубанге, први сведок тужилаштва директно у судској сали изјавио да је лажно сведочио и да је то учинио по наговору тужилаштва! Од тог момента рад у Међународном кривичном суду никако да крене како треба. Предмети се распадају један за другим.
У предмету Ж. Катанде и М. Чуи суд је био принуђен да оправда другог оптуженика у вези са потпуним одсуством било каквих доказа. Међутим, први оптужени је ипак био осуђен, али не за оно за шта га је оптуживало тужилаштво! Суд је сам покренуо против Ж. Катанге своју сопствену оптужницу и осудио га због тога! То је уникалан случај у међународном правосуђу, када је суд иступио и као тужилац и као каратељ! Иако је улога суда – да буде непристрасан арбитар између тужилаштва и одбране.
У два предмета против руководилаца Кеније, где се у сваком од њих оптужују по три човека (укључујући председника и потпредседника), судије су прекинуле судске процесе у вези са одсуством сведока! То је такође уникалан случај у међународном правосуђу, када се судски процес одужио скоро три године и притом се испоставило да није било чак ни једног сведока!
У предмету свргнутог председника Републике Обала Слоновача Лорана Гбабо у МКС морале су се два пута стварати двострука претресна већа различитог састава, да би се прогурало ово дело до судског процеса. Први састав претресног већа је гласао за то да докази које је предочило тужилаштво нису довољни за осуду. Међутим, уместо да се предмет прекине или да се бар оптужени ослободи затвора, судије су једноставно омогућиле тужилаштву још времена за прикупљање доказа. Безумље овакве ситуације огледа се у томе што се Л. Гбабо за то време већ налазио у затвору већ више од две године. Међутим, чак и пошто је тужилаштво поново предочило своје доказе, један од тројице судија је поново одбио да ради на оптужном акту због одсуства убедљивих сведочанстава.
У предмету бившег потпредседника ДРК Ж. Бембе сва његова екипа адвоката је била ухапшена и у овом тренутку се још увек налази под судом. То је први случај у историји међународног правосуђа али он има своје објашњење: адвокати су се припремали да предоче суду материјале о припреми лажних сведока од стране тужилаштва, међутим, тужилаштво је прво нанело удар.
У судском процесу против бившег команданта оружаних снага једне из устаничких групација у Конгу, генерала Боско Нтаганде, који се одиграва у овом тренутку, судије такође демонстрирају потпуну конфузију и професионалну некомпетентност. Као прво, сведоци у овом процесу дају таква сведочења која могу бити у најбољем случају окарактерисана као сумњива. Међутим, ако се удубимо у ситуацију, видимо да таква сведочења могу бити стављена у основу признавања лица кривим “без икакве сумње”. Али стандард “без икакве сумње” је обавезан приликом проглашења овог или оног лица кривим. Није случајно да су већина сведока на том (па и на другим) процесима били “тајни” и да своја сведочења дају иза затворених врата. Такав начин вођења процеса је омиљен у међународним судовима уопште и у МКС посебно.
Други важан метод вођења судског процеса од стране тужилаштва и суда (који делују као једна целина) представља психолошки притисак на оптуженог. Тако, да би се сломила воља бившег председника Обале Слоноваче Л. Гбабоа, била је подигнута оптужница и против његове жене. А у предмету генерала Б. Нтаганде покушали су да га сломе уз помоћ блокирања контаката са породицом. И треба признати да им је то пошло за руком. Б. Нтаганда је пре неколико дана објавио штрајк глађу и одбио да настави да учествује у судским заседањима. Интересантно је да у таквој ситуацији суд није успео наћи друго решење осим да нареди… да се оптужени насилно доведе у судницу. Слична дејства немају правно утемељење, јер учешће у судским заседањима представља право, а не обавезу оптуженог! Штавише, при извршењу незаконитих судских наредби дошло је до застоја. Затворски лекари су саопштили да стање Нтаганде не дозвољава његово превожење! Међутим, ни после тога судије нису смислиле ништа боље од наставка суђења без оптуженог. То је још једно нарушавање, јер по правилима самог МКС процес се не може одржавати без оптуженог. Непрофесионално понашање судија може се објаснити на различите начине, на пример, одсуством образовања код судије К. Озакија, који седи у саставу претресног већа. Међутим, главни разлог огледа се у томе да МКС није у стању спровести професионалан судски процес у коме би били испоштовани сви захтеви међународног права и чак ни норме свог сопственог Статута. Та неспособност дефинисана је политичким каркатером самог суда, у коме су сви предмети политички. Тачније, сви предмети у МКС представљају покушаје да се политички сукоби “обуку у правну форму”, а МКС се меша у те сукобе поново из искључиво политичких разлога.
Лица се не осуђују из правосудних него из политичких разлога и то је веома сложен задатак – и овде је немогуће проћи без нарушавања права. Својевремено је један од високорангираних сарадника министарства иностраних послова Русије разменио са мном овакав утисак о карактеристикама генерала Нтаганде (док је он још био на слободи): “Он је важан фактор стабилности у сложеној ситуацији у Конгу”. Међународни кривични суд није први пут изабрао управо такве снаге за своју мету. О томе је говорио и бивши председник Јужне Африке Т. Мбеки (посебно о ситуацији у Уганди и у Обали Слоноваче). На тај начин сви проблеми судских процеса у МКС уопште нису случајне нус-појаве, него неопходна последица политичких судских процеса где се по сваку цену извршава задатак осуде оптужених.
