НАД РЕЧИМА РУСКОГ ПАТРИЈАРХА

238

ОБРАЋАЊЕ СРБИМА                                                                                                                    

Недавно је патријарх московски и све Русије поручио својој једноверној браћи Србима: “Морате да издржите све притиске и тешке тренутке, јер се Косово, та света земља, и народ који тамо живи не смеју изгубити. Не смете да устукнете“. О пријатељству Русије и Србије додао је: “Никакве земаљске користи, никаква промена политичке конјуктуре неће нас натерати да заборавимо наше многовековно духовно сродство!“(1 )                                                              

Тиме је је поглавар највеће помесне Православне Цркве поново показао да Црква јесте једна, и да они који исповедају Христа онако како су Га исповедали апостоли и свети оци разумеју једни друге зато што разумеју оно најдубље, што је заветна србска народна песма ставила у стихове:“Земаљско је за малена царство ,/ а небеско увек и довека“.                                 

Шта то значи из перспективе оних вредности које су србски народ одржале на једном од најтежих простора Европе – не само биолошки, него надасве духовно?                                                    

ЧИМЕ СМО ЖИВЕЛИ?                                                                                                                                

Србски књижевник Владимир Велмар – Јанковић одржао је, у вртлогу Другог светског рата, беседу о „историјском идеализму српког народа“. Иако је, каже он, србски народ вековима живео тешко и страдао много, увек је успевао да докаже да јесте историјски народ,“ то јест народ који је небројено пута пружио доказе о томе да хоће и може својом сопственом снагом да ствара своју историју, и да помоћу свога духа даје обележје месту на коме живи“(2,стр.9). Велмар – Јанковић је као пример жилаве снаге опстанка свог народа навео њихово претрајавање после Велике сеобе из Старе Србије на територију Хабзбуршке монархије 1690. године: “С чим су Срби после Косова пошли на своје драматичне северне сеобе? Јесу ли пошли са товарима хајдучког злата, драгог камења и свиле? Не. Нису дошли голоруки ни просјаци, али најважније што су понели собом од ствари непролазних, били су ћивоти њихових светитеља,национално срце њихових вођа и неколико њихових књига староставних. Понели су веру у Бога, верност православљу; испод мрака ропства изнели су ликове немањићске, лазаверићске и многе друге, понели их собом, не као златне идоле него као духовне ликове, кроз предање и кроз нашу народну песму. И кад су се у новој домовини сукобили са непријатељством света,они су у име тих духовних вредности давали свој отпор и њиме се одржавали и одржали“(2,стр.10 ).

Тако се десило и уочи Првог србског устанка, када су Срби, до тада у Европи заборављени, одједном подигли главу и усправили се. Велмар-Јанковић подсећа: “Материјално, ми смо били бескрајна сиротиња и према Европи, и према Азији,и остали смо сиромашни по стању материјалног оруђа и оружја све до данас. Наша се повест није везала за старе величанствене градове, центре раскоши и моћи. Ми нисмо много познати у историји по сјајним пратњама својих владара, ни по њиховим империјалним походима. Наше су престонице вечито рушене, наше куле нису могле да се одрже ни у каквом затишју великог разарања, наши домови, у непредаху ратова и страдања,нису стигли да сачувају предмете за наше будуће музејско благо. И сувише често ми смо у својој историји морали  собом да носимо све што имамо, а то је оно што се носи у срцу, у души, у схватањима, а не у ковчезима и ћемерима. То је духовно, и лик који се тако носи духовни је лик“(2,стр.11).                                                        

Такав је био србски народ. Али, шта се с њим десило? Како је могуће да данас, после свега што смо видели и сазнали, од 1991. до 2013. године, кад нас Запад није само одбацио као „савезнике“ ( ако смо то икада и били ), него се џелатски обрачунао са нашим народом који се, у доба распада Југославије, борио за биолошки опстанак,и даље имамо „елиту“ која нас води у пропаст звану Европска Унија (са НАТО-ом у позадини)? Како је могуће да су се на истој страни нашли дојучерашњи националисти и „другосрбијанци“? Како је могуће да је Александар Вучић „у ауторском тексту – колумни „Срби морају у Европу“, поводом 9. маја, Дана Европе, “изразио кајање за своје националистичке илузије из младости, а одушевљење ЕУ приказао јарким бојама“, те позвао Србију „да мења однос према Европи и западном свету, као и према Русији, коју поштује и уважава, при томе преставши да се забавља илузијама“(3,32)?     

Редови који следе покушај су одговора на ова питања.                                                                 

 

ЗАШТО УМИРЕМО?                                                                                                                                    

Србија умире – не само духовно и идентитетски, већ и биолошки. Од пописа 2002. до пописа 2011. мање нас је за 400 хиљада. А зашто? Узроци су, изнад свега, духовно-морални. Владимир Велмар Јанковић је то тумачио на основу југословенског искуства Срба од 1918. до 1941: “Слушали смо, последње две деценије нарочито, да је оно што ствара националну историју не само заблуда и застарела фраза него и лаж. Поклоници материјалистичке демоније покушали су да се, прерушени у свакакво рухо, прикраду близу Србину, у једном часу његове слабости, кад је био опијен победама на овоме месту на коме мора бити око соколово, кад је, искрвављен од страшне борбе, хтео да предахне на месту где предаха нема. И казали су му у име те нове науке, њему до сада непознате: доста си се борио, сад треба да се одмараш. Доста си био сиротиња раја, сад треба да пашујеш. Доста си се молио Богу одрицања, помоли се богу раскоши и заборава. /…/ Претешка је та српска повест, романтична је твоја верност Христу, Светог Саву измислили су калуђери да би своје манастире пунили златом. На Косову нису се борили Срби, него капиталистички феудалци, а Карађорђе се борио да смањи порез и да обезбеди своје овце и свиње, а не за Србију. /…/ Отаџбина је застарело име, економски поредак је све, баш све. Мисли мало на самога себе. На себе, чујеш ли, на себе! Било је нажалост људи који су послушали сатанске гласове. Једни су почели да пашују и да грабе, други да заборављају и Светог Саву и Карађорђа, а и једни и други мислили су на себе, а не на отаџбину“(2,стр.11).

Дакле, то нам се десило. Уљуљкани материјалистичким сновима Титовог комунизма, који је, да би био пукотина у Варшавском пакту, обилно финансиран са Запада, потонули смо у илузије и заборави ко смо, шта смо и куда идемо. Наше „елите“, од интелектуалних до политичких (осим часних изузетака, који су једино то – изузеци од општег правила) постале су паразитске, спремне да служе свакоме ко да више, и да испуњавају сваки налог, макар и најштетнији по србске интересе.  И народ је, уместо да се од илузија окрене својој, србској Истини, утемељеној у Христу, наставио да тавори у очекивању обнове Титове Земље Дембелије, у којој се, због евроамеричких кредита који су Броза држали на власти, певало: “Ала волим овај режим, / плата иде, а ја лежим“.

Десио нам се, једном речју, Запад. Питање наше пропасти, понављамо, није толико политичко, колико  метафизичко и етичко.                                                                                                       

 

ЗАПАД КОЈИ СМО ПОСТАЛИ                                                                                                                    

Србски мислила и издавач, који већ деценијама живи на Окциденту, Слободан Деспот, каже: “Западу није важно ко му носи барјак. Прекјуче Рим, јуче Француска и Британија, за њима накратко Немачка, данас Америка, сутра Кина. Запад је јединствени облик  друштвеног уређења који је на најпрактичнији начин решио сукоб између људског сна о слободи и људске потребе безбедности. Између слободе и ропства. Запад је први и једини искључио светињу из игре и установио да човек може да живи само од хлеба. /…/ Запад се не саплиће о дуге ризе и не преноси иконе и старе књиге преко Проклетија. Ако неко на историјском бојишту и победи Запад – то ће само значити да сде Запад преселио у њега. Јер за власт над милионским масама без Бога и нема другог обрасца сем западног. /…/ Запад – то смо сви ми. /…/ Запад је и у Ирану, где се под дебелим велом носе мини-сукње. Запад је свуда“(4). То јест, опет по Слободану Деспоту: “Запад више нема географије. Запад је антрополошко обележје нове људске врсте која више не може да живи без индустријско – енергетских помагала као што рибе не могу да дишу ван воде. У Запад се данас уливају горњи слојеви свих „варварских“ народа све док се, захваљујући олакшаним комуникацијама, тај горњи слој не стабилизује и поравна широм планете. Уколико каква озбиљна непогода тај процес не заустави у току“(исто).       

Суштина нашег пораза и јесте у томе: наше елите, од политичких до интелектуалних, изнутра су позападњачене. Иако виде пропаст глобалног капитализма и његових антивредности, слом Вавилонске куле зване Европска Унија, оне се не усуђују да траже алтернативу – срце им је тамо где им је благо, у „најсавршенијем од свих светова“, насталом на ренесансној побуни човекобога против Богочовека Христа. То је, свакако, и  разлог због кога се Вучић одриче своје „националистичке“ младости и приморава Србију да гази вашингтонско-бриселским кораком (опет „Лева, лева, лева“, овог пута не комунистичка, са, макар,  траговима секуларизованог хришћанског идеала друштва, него леволиберална, “људскоправашка“ и „слободнотржишна“ „Лева“, која руши све што је богочовечно у човеку). Ђинђић, Тадић, Вучић  само су симптоми дубоке духовне кризе у којој су, негда заветни народ, Срби упали. И питање је да ли ће се из те кризе (а грчка реч „криза“ значи „суд“ – криза је суд Божји над народом Његовим који се одрекао Живог и Вишњег и поклонио идолима).                                                           

 

ГОВОР ОДРЖАН ПРЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ                                                                                                      

Заиста, има ли решења за Србе? Јер, политичком решењу мора да претходи оно трајно, духовно решење. У доба рата у Босни и Херцеговини, када је Контакт група, под диригентском палицом Империје са средиштем у Вашингтону, тражила од Срба да се одрекну својих територија и скоро свега што је у отаџбинском рату одбрањено, председник Републике Србске, Радован Караџић, изашао је пред  Скупштину и народ, и одржао говор који и сада, после скоро две деценије, звучи актуелно. Рекао је, између осталог, да ће историја једног дана рећи своју реч о страшним неправдама према Србима на крају 20. века, али да то не значи много – јер, историја је рекла своју реч и о геноциду над Индијанцима који су починили Американци и о геноциду над Јерменима, који су починили Турци, и о геноциду над Јеврејима почињеном од стране немачких нациста. Али, за те народе то није велика утеха, јер су последице стравичне; док су, с друге стране, починици геноцида свој злочин углавном заборавили, јер је заборав „универзални лек“. Мора се опстати, али се не сме изгубити достојанство, подвукао је Караџић. Најважније је ослободити се илузија. У време Караџићевог говора, Београду је, ако његово политичко вођство натера Србе из Босне и Херцеговине да поклекну и пристану на пораз, нуђено укидање санкција и „нови почетак“ у Европи (зар се исто то не нуди данас, под условом да Срби из  Косовске Митровице и околних места буду „пацификовани“?).                          

Караџић је, међутим, прозрео ту игру лажи; пред Скупштином  је рекао: “Зашто су уопште уводили санкције, ако  мисле да их тако брзо и лако укину? Зар се одустало од декларисаних ватиканских циљева да се Србија сведе на границе из 1912. године? Зар је Америка одустала од промене режима и довођење марионетеске владе у Србији? Ако су одустали, зашто нам то јавно не кажу? Чак и да се сасвим жртвујемо за своју браћу у Србији, да ли ће Србија бити остављена на миру? Да ли наши непријатељи тако лако одустају од својих дуго припреманих планова и утврђених циљева? /…/ Да  ли би тада наши непријатељи одустали од паљења ватре на Косову?  Ко би био одговоран за такав развој догађаја?“ (5,29).                             

 

СУШТИНА СВАКЕ ТРАГЕДИЈЕ                                                                                                                    

И онда је Караџић своју беседу уздигао до предањских висина србске историје: “Живимо у бесрамно време, у коме се велики и моћни нити Бога боје, нити људи стиде. Неће нам опростити ништа, учиниће нам све што могу да нам учине. /…/ Осим Бога, нема никог другог на кога бисмо могли да рачунамо. Можда немамо права да рачунамо на друге. Ми морамо одабрати: или ћемо прихватити ултиматуме, и уклопити се у интересе нама ненаклоњених сила и чекати да се смилују и оставе нас на миру, без икакве извесности да ће нас оставити на миру, или ћемо се одупрети на својим огњиштима, такође без извесности да ли ћемо издржати и изборити се за слободу и правду. Суштина сваке трагедије је трагичан склоп околности, против којег се мало може учинити, и из којег је излаз на сваку страну неизвестан и опасан.

 

СУШТИНА ТРАГИЧКОГ СКЛОПА ОКОЛНОСТИ ЈЕСТЕ СВОЂЕЊЕ БРОЈА ИЗБОРА НА ДВА, ПОДЈЕДНАКО ОПАСНА,

НО РАЗЛИЧИТО ЧАСНА

Караџић, међутим, није био човек који свој народ сматра погонским горивом за велика прегнућа, него равноправним саговорником у великом дијалогу са Садашњошћу: “Не смемо се јуначити пред народом. Свако има пуно право да изабере свој лични чин и судбину, али нико осим народа и његових представника нема право да изабере чин и ут народа. Само народ може да се одлучи на пут мучеништва и страдања, јер једино тада ће народ следити своју судбину без гунђања, једино тада ће у себи наћи напојамну и несравњиву снагу да након мучеништва и страдања изађе на пут васкрсења“ (исто).                                                                        

Караџић је изабрао свој лични чин и судбину – ено га сада у Хагу, да плаћа цену трагедије, у којој су оба излаза била подједнако опасна, али је један, излаз бескомпромисне борбе за Србство, онај који је он одабрао, био часнији од капитулације вишекратно нуђене босанским Србима. И његов народ је, такође, одабрао слободу, па је, упркос присуству НАТО – ЕУ окупатора у БиХ, Република Србска данас слободнија од Србије, коју њено вођство приморава да уместо Видовдана цара Лазара слави „Гвидовдан“ ЕУ гаулајтера, Гвида Вестервелеа.

И тако се поново показаше тачним речи Владимира Велмар – Јанковића да су Срби у историји опстајали само одлуком да живе за духовно, а не за материјално,за веру, а не за вечеру, за крсте, а не за масне прсте, за поштење,а не за печење.                                                                 

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                                                                                                                                   

У тренуцима кад је и врх СПЦ, у једном секуларном, крајње духовно прелесном и обмаљивом, политичком окружењу, угрожен опасношћу компромиса који поричу небоземну вертикалу Косовског Завета, речи руског првојераха, слободног патријарха у слободној православној земљи, прави су мелем на ране једног малог, али, све  до сада, храброг и часног народа, који се, борећи се за правду и слободу, није борио само за Србију, него и за Русију. Патријарх Кирил је свакако  свестан те двоструке борбе; подржавши Србе, он је наставио да одужује дуг узајамне братске љубави, коју никаква политичка конјуктура не може разорити.       Јер, то је љубав заснована на вери у Христа, Бога Који јесте Љубав.                                                                                                                 

 

УПУТНИЦЕ:                                                                                                                                                   

1. Патријарх Кирил Не смете устукнути // “Вечерње новости“, 24. мај 2013. С. 2.                                      

2. Владимир Велмар-Јанковић Историјски идеализам српског народа. “Двери“ 9/2000.             

3. Руске информативне агенције „Рекс“. Послије капитулације на Косову, власти су одлучиле да се „преда“ и СПЦ и Република Српска“ // Искра, 1.јуни 2013. С. 32.                                   

4. Слободан Деспот Смак (западног) света је иза нас // “Геполитика“, 20. јул 2007. С. 65.; Радован Караџић Бог нам је једина нада // Говор у Народној скупштини Републике Српске поводом разматрања плана Контакт-групе. “Двери“. 9/2000.