Прошле недеље на судској расправи у предмету “Тужилац против Радована Караџића” у МТБЈ требало је да сведочи последњи сведок одбране, тајни сведок КDZ-356. Једино што се о њему знало, јесте то да је био сарадник владе Хрватске. Сврха његовог сведочења је била да ауторизује телефонске разговоре које су пресрели Хрвати. Међутим, сведок се није појавио на суђењу. Раније смо били сведоци веома жестоких реакција суда на одбијање сведока да одговора на питања суда. Тако је Коста Булатовић као сведок одбране Слободана Милошевића осуђен на 4 месеца затвора због одбијања да сведочи, иако је он дошао у салу суда и објаснио разлоге свог одбијања да одговара на питања. Овде видимо потпуно другачији приступ – судије су једноставно заборавиле на тог сведока. Шта да се ради, није дошао – значи сигурно је човек веома заузет. Ах, како је фер овај Хашки трибунал!
Са недоласком у салу сведока КDZ-356, завршен је део процеса изношења одбране. У скоро годину дана тог дела процеса, бивши Председник Републике Српске Радован Караџић представио је суду више од 500 сведока. Међу најважније сведоке можемо убројати Председника Републике Српске Милорада Додика, генерала Војске Републике Српске Станислава Галића, шефа Српске Радикалне Странке Војислава Шешеља, Председника Парламента Републике Српске Момчила Крајишника. Међутим, сумирајући резултате одбране Р. Караџића, неопходно је размотрити не само оне сведоке који су добили могућност да сведоче (њихова сведочења ће бити објављена на завршној расправи), него и оне којима то није омогућено. А анализа ових неодржаних сведочења доводи до веома интересантних закључака…
Међу таквим сведоцима могу се издвојити две велике групе:
– Сведоци којима је суд забранио да сведоче.
– Сведоци којима суд није одобрио да их Радован Караџић позове на сведочење.
У прву групу спадају углавном они сведоци који су могли ојачати одбрану Радована Караџића путем потврђивања исказа других сведока. У сваком нормалном судском процесу фундаменталан је принцип добијања потврде сведочења једног сведока сведочанствима других сведока. Међутим, не и у међународним кривичним трибуналима – а посебно у МТБЈ. Понекад суд изричито забрањује представљање сведока који нису обезбедили нове доказе, него само потврђују исказе других. Ово није изненађујуће и за то постоје два главна разлога.
Као прво, међународне судске предмете карактерише њихова гломазност. Оптужнице садрже неколико десетина тачака оптужбе (на пример, у предмету Слободана Милошевића било је више од 60 тачака оптужнице), које се могу тицати неколико држава и неколико година. А сваку тачку оптужнице потребно је доказивати уз помоћ извођења сведока који се тичу десетина и стотина (!) одвојених кривичних дела. Чак и теоретски, то значи да свака епизода (сваки појединачни злочин) може бити доказан уз помоћ сведочења једног (!) сведока. Чак и у таквим процесима суђења трају годинама.
Међутим, у стварности је ситуација још гора. Многе појединачне епизоде, па чак и читаве тачке оптужнице (!!!), у ствари се доказују “у једном маху” – то јест, не само једним сведоком, него и тзв “кумулативним начином”. На пример геноцид у БиХ Тужилаштво МТБЈ покушава да докаже на основу сведочења једне глупе[1]даме по имену Ева Табо, која наводи да, ако израчунамо бројност становништва на једној одређеној територији до и после одређеног периода, можемо закључити да је почињен геноцид. Без обзира на то што валидност овакве методике ни од кога не може бити доказана, управо глупа мадам Табо представља главног сведока МТБЈ уколико узмемо у обзир број судских предмета у којима је она сведочила.[2]
Као друго, постоје и други разлози за принцип једног сведока (или за принцип забране сведочења сведока који потврђују сведочење). Када би МТБЈ радио као нормалан суд, он би имао проблема. Једна је ствар припремити једног лажног сведока за једну тачку оптужнице, а овде би их морали припремити неколико! То значи и веће финансијске трошкове, али што је најважније – два лажна сведока – то је сувише тежак задатак јер они буду збуњени на унакрсним испитивањима и њихова лаж постаје исувише очевидна.[3]Али када би међународни кривични трибунали омогућили принцип потврђивања сведочења, ми би тада увидели сасвим другу слику!
Друга група сведока су они које је суд ослободио обавезе да сведоче. Велики део тих сведока су лица која су непријатељи Радована Караџића, али се он није побојао да их позове на суђење. И ова група сведока се може поделити у неколике категорије. Прва категорија су лидери западних држава које су организовале и оствариле рушење Југославије. Хашки трибунал се није осмелио да позове у салу суда бившег председника САД Била Клинтона, бившег председника Француске Жака Ширака, бившег канцелара Немачке Герхарда Шредера и читав низ другиг недодирљивих. Шта можемо рећи о овим монструмима, ако је МТБЈ одбио да позове чак и ништавног (на фону горепобројане господе) Нормана Шиндлера, руководиоца обавештајне службе тзв. Балканских снага САД. Наравно, суд је имао “разумне основе” да не позове Шиндлера на сведочење, јер је Караџић желео да од њега добије сведочења која би противуречила једном од главних сведока Тужилаштва – генерала Мајкла Роуза о томе да је напад на Горажде наводно био предузет дејствима такозваног удруженог злочиначког подухвата Р. Караџића, С. Милошевића и В. Шешеља. Наравно, веома су озбиљни разлози за НЕПОЈАВЉИВАЊЕ оваквог сведока у судској дворани… Друга категорија – крупне политичке и војне фигуре самог босанског конфликта. Тако је планирао али ипак није одржано сведочења низа крупних политичких и војних делатника бивше Југославије, на пример Фикрета Абдића. Хххххххххххххххххххх
На крају, треба рећи да је вероватно главни сведок на процесу – сам Радван Караџић. Правила по којима ради МТБЈ омогућавају да се примени контроверзни процесни модел у коме оптужени може да наступи у својству сведока у свом сопственом предмету. Сличне индиције су веома опасне по оптуженог, пошто га то ставља у сложену позицију. Са једне стране оптужени има право да се брани ћутањем и да не одговара на питања Тужилаштва. Са друге стране када оптужени наступа у својству сведока, он је обавезан да одговара на питања сведока, штавише, он мора одговарати на питања Тужилаштва, штавише, он мора положити заклетву да ће говорити истину. Но, то је сложеност за обичне оптуженике који су стварно починили злочине. За оптужене пред МТБЈ – то није само проблем самоинкримисања – то је проблем свесног коришћења од стране Тужилаштва права на унакрсно испитивање оптуженог са циљем његове дискредитације.
Радован Караџић је планирао да наступи као сведок у свом сопственом процесу, међутим, ситуација се променила 20. фебруара. За време судског заседања на коме се расправљало о форми његовог сведочења, Радован Караџић је изменио своју позицију и одустао да се појави у својству сведока. Узрок такве одлуке била је позиција суда која се огледа у томе да Р. Караџић не може да сведочи без учешћа адвоката. Међутим, у складу са нормама међународног права Р. Караџић има право да лично спроводи своју одбрану, нарочито на најважнијој етапи тог процеса – својих сопствених сведочења! Тако смо изгубили могућност да чујемо пуну и свеобухватну позицију Р. Караџића по свим тачкама оптужнице подигнуте против њега. И сву одговорност због тога сноси суд, који је поставио оптуженом најнеповољније услове.
На крају, ту је још један важан сведок коме није дозвољено да приступи одбрани Радована Караџића. Његово сведочење могло би не само уништити оптужбу у процесу Караџићу, него и целокупном систему међународног кривичног правосуђа. Но, о том сведоку и о томе шта су му забранили да каже – у другом делу овог текста.
[1] За оцену изузетних умних капацитета мадам Табо, видети, на пример, њено сведочење на процесу Слободану Милошевићу у октобру 2003. године, посебно њени одговори на питања судије П. Робинсона.
[2]Сведок (који је у стварности сарадник Тужилаштва МТБЈ) Ева Табо, сведочила је на 12 судских процесса у МТБЈ.
[3]Лаж сведока Тужилаштва МТБЈ је очевидна и данас, но она се ослања на принцип «један сведок оптужбе – против једног сведока одбране».