ПРЕДМЕТ ГОРАНА ХАЏИЋА

169

Претресно веће МТБЈ донело је 20. фебруара 2014. године одлуку по питању молбе бившег председника РСК Горана Хаџића да га ослободе у складу са чланом 98-bis о Правилима процедуре и доказивања у МТБЈ. То правило дозвољава оптуженом да затражи своје ослобађање одмах по окончању дела изношења доказа опружнице у процесу, по оним тачкама оптужнице по којима тужилаштво није пружило никакве доказе или су ти докази недовољни за изрицање оптужујуће пресуде. Да напоменемо да оптужница против Горана Хаџића садржи 14 тачака, међу којима и прогоне, истребљења, убиства, мучења, затварања, нељудско и понижавајуће опхођење, депортацију, насилно пресељавање и уништавање имовине. Многе тачке оптужнице су кумулативне и понављају се. За годину дана процеса саслушан је 81 сведок оптужнице и предочено је више од 3 хиљаде материјалних доказа.

Део процеса доказивања оптужнице против Горана Хаџића завршен је 17. октобра 2013. године. Одмах по завршетку тог дела процеса, одбрана Горана Хаџића поднела је тужбу у вези са заштитом свог штићеника због крајње сумњивих доказа његове кривице. Међутим, захтев одбране Хаџића за ослобађањем по тачки 98-bis има једну особеност. Први пут у историји МТБЈ одбрана није тражила ослобађање свог клијента по свим тачкама оптужнице. Адвокати Г. Хаџића тражили су оправдање само по појединим епизодама овог или оног злочина који улазе у поједине тачке оптужнице. Била је то грешка одбране. Сличан приступ било је могуће применити до 2004. године када је Правило 98-bis предвиђало могућност оправдања управо по епизодама злочина. Међутим, 2004. године је пленарно судско заседање променило формулацију овог правила и повезало могућност оправдања само у вези са тачком оптужнице, а не и у вези са епизодама појединих злочина. Тај фактор је формално и постао разлог што је Судско веће у потпуности одбацило захтев одбране о оправдању практично и без суштинског разматрања ваљаности.

Сама чињеница да су судије 2004. године промениле ово постојеће правило, говори о томе да они бране оптужницу свим силама се трудећи да помогну Тужилаштву. Јер је измена формулације члана 98-bis значила да недоказане епизоде оптужнице нису могле бити искључени из оптужнице и да у великој мери треба да отежају посао одбране приликом припремања за њен део судског процеса.

Међутим, одлука Претресног већа у предмету Горана Хаџића има још једну посебну одлику. Одбацујући захтев за ослобађањем по суштини, судије су ипак тиме показале свој однос према многим сведочењима датим за време дела процеса изношења доказа оптужнице. Такав однос суда требало би подробније проанализирати.

У првом реду треба обратити пажњу на чињеницу да судије желе да се стекне утисак како се они стриктно придржавају правних норми. Очигледно је да то није тачно. Тако су приликом успостављања облика кривице Горана Хаџића судије утврдиле да се та кривица може разматрати по члану 7 (1) Статута МТБЈ “преко његовог (Хаџићевог) учешћа у удруженом злочиначком подухвату”. Оваква тврдња нема ничег заједничког са правом. Члан 7 Статута МТБЈ не помиње никакве удружене злочиначке подухвате (у даљњем тексту УЗП). Концепција УЗП смишљена је управо због заобилажења члана 7 Статута МТБЈ који установљује форму кривице. На жалост, треба истаћи да одбрана Горана Хаџића није оспорила законитост примене концепције УЗП, мада је то могла учинити.

Тако је кривица Хаџића (иако “прелиминарна” – како су навеле судије) била призната судом на основу не само конкретних дејстава самог Хаџића него и на основу дејстава других лица, који су наводно заједно учествовали са њим у УЗП-у. Истовремено – и то је још једна правна перверзија – није доказано ни то да су ови људи уопште радили заједно, нити да су они заиста и починили злочине. Али управо је због тога и била створена концепција УЗП! На тај начин, тврдећи да су Аркан и Милошевић[1] заједнички чинили злочине (А Хаџић је био заједно са њима), крив је и Хаџић. До дан данас се само један судија МТБЈ осмелио да иступи против концепције УЗП.[2] Међутим, треба признати да је употреба УЗП у МТБЈ реално условљена – без ове теорије овај суд не може објективно доказати кривицу било ког свог оптуженика.

Треба обратити пажњу на још један аспект. Значајан део оптужби заснива се на сведочењу “тајних” сведока. Тако су оптужбе за злочин у Ловасу засноване на сведочењима тајних сведока GH-095, GH-113 и GH-168. Злочини почињени у Велепромету “доказани” су по мишљењу судија сведочењима сведока GH-126, GH-054, GH-028.Злочине почињене у Овчари “доказали” су сведоци GH-103, GH-054, GH-028, GH-129.

Број тајних сведока на суђењу Горану Хаџићу био је изненађујуће велики. Генерално, можемо закључити да је део оптужнице против Горана Хаџића протицао иза затворених врата. То говори не само о томе како се у МТБЈ поштују начела јавног суђења, него и о томе како се Тужилаштво једноставно плаши да представи своје доказе у њиховој целини пред светском јавношћу. Када се користе тајни сведоци увек постоји могућност да се тврди да је управо тамо, иза затворених врата и било речено оно најважније.

У стварности се овакви сведоци одмах користе у више циљева. Први циљ је да се убеди међународна јавност како су оптуженици јако опасни и да могу – иако се више година налазе у затвору – отуда да управљају и прете сведоцима који против њих сведоче. Као друго, коришћење таквих сведока отежава заштиту – у односу на такве сведоке тешко је прикупљати информације и доказати, на пример, да је сведок професионални криминалац који се терети за неколико кривичних дела, или да је сведок алкохоличар који пати од губитка памћења на одређене догађаје (који нису повезани са употребом алкохолних напитака, по чијем питању је њихово памћење задивљујуће прецизно) или да је сведок ментално заостао.[3] На крају, трећи циљ коришћења тајних сведока јесте стварање утиска о постојању некаквих посебних сведока на основу којих суд износи оптужујућу пресуду. Као што видимо у предмету Горана Хаџића овакав приступ судије су дочекале са посебним задовољством. То је и разумљиво – јер управо те судије треба да кривицу Хаџића заснују на основу климавих “доказа” тужилаштва.

Дакле, одлуком о члану 98-bis Правилника о процедури и доказивању у МТБЈ у предмету Горана Хаџића, судије су показале да остају верни чувари безакоња у МТБЈ и да су спремни да прихвате свако и најклимавије сведочење, само ако је поднето од стране Тужилаштва. Да ли ће то они урадити и на крају процеса – показаће време. Ускоро ће бити одређен датум почетка изношења одбране у овом процесу…




[1]
 Именовани учесници УЗП Хаџића су: Слободан Милошевић, Милан Мартић, Милан Бабич, Јовица Станишић, Френки Симатовић, Војислав Шешељ, Радован Стојчић, Вељко Кадијевић, Благоје Аџић, Радмило Богдановић, Михаљ Кертес и Жељко Ражњатовић «Аркан». Треба обратити пажњу на ту чињеницу да је низ «злочинаца» који су на списку учесника овог УЗП Хаџића били оправдани од самог МТБЈ (Станишић и Симатовић), а половина преосталих – није подвргнута чак ни формалној оптужби од стране МТБЈ (Стојчић, Кадијевић, Аџић, Богдановић, Кертес).

[2] Види несагласно мишљење судије Линдхолма по предмету «Тужилац против Симића и других» 2003. године.

[3] Помињу се истините историје тајних сведока на процесу Слободану Милошевићу.

 

фото http://www.rnw.nl/english/article/serbia-arrests-key-war-crimes-suspect-goran-hadzic