РОМАНОВИ И СРБИ: ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК ЗАШТО СЕ ВРЕДИ ПОДСЕЋАТИ?

346

Ове, 2013. године, навршило се двеста година од руске победе над Наполеоном и србског пораза у Првом србском устанку. Та, за Србе трагична, годишњица, поново нас наводи на размишљања о историјским, дубоким везама два православна народа. Пре него што кренемо у излагање чињеница, важно је истаћи: Русија је, у доба Првог устанка, помагала Србима, али није хтела да Србију учини својом “губернијом“ („другосрбијанци“ у служби НАТО империје тај страх и данас шире )Важно је истаћи -руски цар Александар Први није имао намеру да се меша у унутрашње уређење Србије. Према сведочењу грофа Александра Николајевича Салтикова, министра спољних послова Русије,император је сматрао да „руској политици у Србији треба да буде главни задатак да очува поверење српског народа/…/Цар је исто тако желео да руски представник у Србији ужива углед, заснован на узајамном поверењу,и да избегава све што би могло вређати осећаје српског народа и побудити против Русије негодовање суседних земаља./…/У колико се Аустрија буде више трудила да нашкоди Србима, у толико ће њихова оданост Русији бити чвршћа“(3,73).

 

ПРВИ КОНТАКТИ УСТАНИКА СА РУСИЈОМ

Пре но што је избио Први србски устанак, архимандрит манастира Пиве у Црној Гори, Арсеније Гаговић, залагао се за обнову србске државе на чијем челу би стајао руски принц. Почетком 1804, епископ бачки Јован Јовановић писао је писмо митрополиту санктпетербуршком, а поглавар Србске Цркве у Хабзбуршкој монархији, митрополит Стефан Стратимировић, доставио је императору сверуском мемоар о стварању Славено-сербског царства. У њему је, између осталог, писало: “Нема народа под небом који би толико волео…Русе и руске владаре као Срби“(2,22). Чим је избио србски устанак против дахија,одметника од султана (који ће се ускоро претворити у устанак против централне турске власти ), скупштина устаника у Остружници маја 1804. упутила је писмо руском посланику при Порти у Цариграду, грофу Андреју Италинском, писмо у коме је стајало: “Наша је жеља да залагањем свете руске непобедиве државе добијемо слободу,да можемо наше хришћанство сачувати,цркве и манастире подизати и избавити се од несног јарма турскога“(3,46). Србски трговац Петар Новаковић Чардаклија,пријатељ цареве сестре Александре Павловне, понудио се Карађорђу да поведе делагацију Срба на руски двор. Он је на то радо пристао, а у делегацији су се, поред Чардаклије, нашли и прота Матеја Ненадовић и Јован Протић. Прота Матеја бележи:“Овако је Колумб пловио са својом дружином да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми пловимо по тихом Дунаву да нађемо Русију,о којој ништа не знамо, нити где је,но само што смо у песмама чули о њој и да Србију упознамо са Русијом!“(3,48) Примио их је министар спољних послова, Адам Чарторијски, који је проти Матеји и његовим сапутницима рекао да ће њихове молбе проследити цару. Указао им је на то да су Русија и Турска сада у миру, и питао их зашто се нису ослонили на Хабзбуршку монархију. Срби су одговорили да су већ ступили у везу са Бечом, али да су им рекли да је Беч у добрим односима са Истамбулом ( према 4,104-105). У писму које су србски изасланици донели у име устаника, стајало је:“Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српског народа остварити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити“(3,49). Цар је изасланицима из Србије дао 3000 дуката помоћи, и сваком од њих по 300 дуката за путни трошак,а пажња црквене и грађанске јавности окренула се према далекој, али братској, Србији која се будила.

 

 

САВЕЗ ПО ОРУЖЈУ

Године 1806, Русија и Турска ступиле су у рат око Молдавије и Бесарабије. Руска војска избила је на Дунав, а генерал Михељсон упућује проглас Карађорђу и Србима, у коме, између осталог, стоји: “Отоманска Порта објавила је рат Русији, због њеног старања за срећу једноверних народа,због нашег зближавања са вама, драга једноверна браћо. Српски народ показује свету шта може учинити јуначки дух, одушевљен хришћанском вером и љубављу према отаџбини“(3,50 ).Михељсон је од вожда устаника тражио помоћ за своје операције према Видину. Због пристизања Руса на Дунав, Срби су одбацили Портину понуду за примирје (такозвани „Ичков мир“), и тражили су од Михељсона да им се пошаље руски чиновник који би им помагао у стварању државних закона, али и обуку артиљераца и инжењере за помоћ око попрваљања тврђава. Србска делегација је у Букурешту, где се срела са командантом руске Дунавске армије, добила велику новчану помоћ (50 хиљада гроша), као и сабљу којом је Александар Први одликовао Карађорђа, на којој је писало „Браниоцу вере и Отаџбине“. Дошло је и до војне сарадње. Те, 1807, у јуну месецу,руски генерал – мајор Исајев је прешао Дунав, и са одредом од шесто пешака, двеста козака и нешто добровољаца стигао да помогне Србима у борби против видинског Мула –паше и Алије Гушанца на Штубику и Малајници.Анта Протић описује њихов сусрет: “Руси када су стигли међу Србе, где су иј наши дочекали парадно,овде је било грљења и љубљења,као да су два брата била изгубљена,па тек онда састали се и познали.“(4,106) Руски топови су осули ватру по Турцима, а Срби јурнули у турски шанац, а непријатељ,чим је чуо да су Русти стигли у помоћ својој браћи по вери, почне да бежи. По Миленку Вукићевићу,ова битка је „освештала заједницу и братство између Руса и Срба, где се први пут пролила српска и руска крв у борби српскога народа за слободу и независност“(3,53).

 

 

РАТНИ КОНТЕКСТ САРАДЊЕ

Руси и Срби су сарађивали у оквиру шестогодишњег рата који је Русија водила против Турске, али и у доба кад је претила опасност од Наполеона. Како каже Небојша Богуновић: “У жељи да спрече даље Наполеоново продирање према својим јужним границама, Руси су намеравали да створе одбрамбени бедем на потезу Црно море – Јадранско море, који би ишао долином Дунава, па преко североисточне Србије и Дрине досезао до Босне, Херцеговине и Црне Горе, повезујући царску армаду у Бесарабији,Молдавији и Влашкој са руским поморским снагама које су се већ налазиле у Боки Которској“(3,55). Цар Александар послао је у Србију, преко Далмације и Славоније, пуковника Паулучија, који је имао задатак да испита стање на терену и могућност оваквог развоја ратне сарадње. Паулучи је био дочекан са сумњом,као француски шпијун, што је била последица сплетки бечког двора, па га је и Карађорђе примио хладно. Ипак, он му је дао писмо руског министра спољних послова, Будберга, и рекао: “Ја знам сва аустријска подбадања и њихове сплетке, и надам се да не желите бити обманути и да нећете поверовати бечком двору…чијом су кривицом Французи овладали Далмацијом и спремили план да дођу у Србију, потчине (српски) народ и наново га баце под тирански јарам турски“(3,57).Припремана је и такозвана „Паулучијева конвенција“, којом је требало да у сваку тврђаву у Србији дође по један руски гарнизон, а да се на границу према Босни упути и 3000 руских пешака. Паулучи је, у политичком смислу, био недовољно упућен у србску ситуацију, па је нудио да цар Александар упути у Србију једног „земљоуправитеља“, што се Карађорђу није свидело, јер је међу устаничким вођама било сплеткароша који су желели да се ослободе вожда и који су због тога тражили да Србија постане „руска губернија“ ( што није желео ни цар Александар ).“Паулучијева конвенција“ није потписана, а у Србију је стигао Константин Константинович Родофиникин, руски дипломата од угледа, пореклом Грк.

 

УТИЦАЈ РОДОФИНИКИНА

Година1807, кад је Родофиникин стигао, била је време Тизлитског споразума између Русије и Француске, када се руска војска, наоснову истог, повукла из Србије, што је изазвало Карађорђево незадовољство. Између Русије и Турске потписано је примирје у Слобозији. Руски командант Дунавске армије, Михељсон, писао је цару Александру Првом: “Надам се да племенитост и милосрђе ваше, дајући мир и добро другим народима, неће оставити српски народ да буде жртва своје оданости Русији“(3,79). Вожд је мислио да га Руси напуштају, па је Родофиникин једва успео да га смири и одобровољи. Ускоро га је Карађорђе узео за најближег саветника.Руски дипломата је написао и „Белешке“, у којима је изложио идеју будућег устројства слободне србске државе,по којима је Србија требало да буде у својим средњовековним границама и да се простире чак до Софије.Развио је и велику законодавну активност, коју је Карађорђе са својим Совјетом поздрављао. Међутим, када је предлог будућег устава Србије стигао до цара Александра Првог, он је одбио да га подржи, јер није хтео да се меша у унутрашње ствари Србије. Родофиникин је водио велику дипломатску борбу против Аустријанаца, који су србске вође мамили на своју страну, тражећи београдску тврђаву за себе и нудећи Србима заштиту од Турака. Да би устанике навели да попусте, Аустријанци су затворили границу према Србији, што је онемогућило набавку оружја и опреме за устанике,али и трговину. Надвојвода Карло тражио је од фелдмаршала Симбшена, команданта аустријских пограничних трупа, да поткупљује србске старешине и придобија их за Беч. Почетком априла 1808, Симбшен се састао са Карађорђем и рекао му: “Чувајте се Руса, њихова је земља веома удаљена од вас, пријатељству Француске и Русије не верујте, то је лажно пријатељство“(3,66). Иако је Симбшен јавио да је Карађорђе пристао да се потчини Хабзбурзима, историчар Лазар Арсенијенијевић Баталака, који је вожда лично знао, истиче да је „и поглавару и народу одговор на врх језика стајао овакав: “Ми имамо једног покровитеља, и од њега никако и ни за шта одступити нећемо (мислећи при томе на Русију )“(3,67). Да је заиста тако, потврђује Симбшеново писмо Карађорђу почетком маја 1808, које је вожд одмах предао Родофиникину, а овај својој влади, која је оштро протестовала због покушаја да се од Срба отме Београд и присаједини Хабзбуршкој монархији. Родофиникин се борио ( прерушен у србског сељака у устаничкој делегацији, а србски је говорио одлично ) и против настојања Турака да преваре руске савезнике са Балкана у току преговора октобра 1808. у Голубињу, када су користили грчке владике – фанариоте да представницима бивше раје, ако се покоре, обећају куле и градове. Ипак, Срби су, понети војним успесима, сматрали да могу без руског учешћа у уређењу своје државе,а Родофиникина су сумњичили да, као Грк пореклом, сарађује са немиљеним београдским фанариотом, митрополитом Лепонтијем, па је Родофиникин године 1810. напустио Србију, што је Карађорђа веома уплашило, те је тражио да се он врати. Уместоњега, стиже нови руски опуномоћеник,Фјодор Недоба.

 

РУСИ ПОНОВО ДОЛАЗЕ

Године 1810, Русија опет ратује с Турском, и Руси стижу међу Србе. Нови командант Дунавске војске, генерал Каменски, послао је генерал – мајора Јегора Цуката да са 3500 војника пређе у Србију. Крајем јуна, руска и србска војска освајају Кладово,Прахово и Брзу Паланку ( у борби учествује 5000 србских коњаника и пешака, под командом војводе Петра Добрњца ).Генерал Цукато био је одушевљен храброшћу Срба, и њиховом вођи, Хајдук – Вељку, поклонио је сабљу као одликовање. Генрал Орурк, командант специјалног руског одреда, са србском војском на чијем челу је стајао Карађорђе,учествовао је, почетком септембра 1810, у Боју на Делиграду,код Варварина, при чему је потучен Хуршид – паша. У боју је погинуо синовац руског генерала, а Хајдук-Вељко је рањен. Док је Карађорђе отишао по појачање, генерал Орурк је, командујући здруженим србско-руским трупама, 18. септембра, поново потукао војску Хуршид – паше,која није одустајала од заузимања шанчева на Делиграду:“Хладнокрвно је командовао и бодрио своје и српске војнике“,сведочи хроничар. У нападу на савезнике, изгинуло је преко хиљаду Турака. Исто се поновило и приликом трећег турског напада, 22. септембра. Те године, један руски козачки пук, предвођен пуковником Ником Никићем, учествовао је,са Србима, у Боју на Лозници, који је имао значај као и Бој на Мишару 1806. После свега, руске трупе су, дочекане одушевљењем браће Срба, свечано ушле у Београд 10. фебруара 1811, и остале у њему све до 1812, када је Наполеон напао Русију. Те, 1811, генерал Кутузов, који је командовао Дунавском војском, послао је Србима 200 хиљада метака, обезбедио снабдевање Србије храном преко Темишвара ( зато што су Аустријанци затворили своју границу за промет намирница ), послао устаницима топове,тобџије,барут и олово, као и 4 хиљаде дуката, али и одред генерала Орурка. Те године је лично цар Александар,са својом породицом, примио србску делегацију, на челу са министром унутрашњих послова устаничке Србије,Јаковом Ненадовићем, обећавајући да приликом закључења уговора с Портом неће заборавити ни „срећу српског народа“(3,88). Цар је од Кутузова тражио да се, приликом преговора с Турцима,избори за српску независност. ПРЕОКРЕТ А онда је Наполеон раскинуо мир са Русијом, и кренуо у поход на Москву са 600 хиљада војника. Кутузов је,у Букурешту, хитно морао да преговара о миру с Турцима, чинећи им велике уступке и одричући се чак и руских територијалних добитака из шестогодишњег рата . Порта је потписом свог опуномоћеника гарантовала умерено поступање са Србима и да ће им дати унутрашњу аутономију, али је у уговор морало да уђе да се турске трупе враћају у све тврђаве у Србији,при чему ће оне које су устаници подигли бити срушене. Цар Александар није био задовољан преговорима, ни постигнутим решењем за Србију, па је сменио Кутузова и на његово место поставио адмирала Чичагова.Чичагов је Карађорђу послао поруку преко Србина из Боке, генерала Марка Ивелића, у којој је нагласио:“Ми остављамо сада Србе,да бисмо Русији сачували државну и политичку егзистенцију која и Србима осигурава опстанак на који они имају неоспорно право./…/У противном случају Турци се могу одлучити на нови рат противу нас и тражити помоћ Наполеона“(3,90). Срби су, крајем августа 1812, на скупу у манастуру Враћевшници, пристали на руску понуду, и решили да пошаљу делегацију на преговоре с Портом. У то време, у Србију стиже и руски пуковник Александар Полев, који има задатак да организује заједничку руско-србску експедицију према Јадранској обали, ради ударца на Наполеонове трупе и одвлачења истих из похода на Москву. Карађорђе је ово одушевљено прихватио, али Русија није могла да пошаље своје трупе, па се од плана одустало.

 

ПРЕГОВОРИ С ТУРЦИМА

У септембру 1812, Срби су стигли на преговоре с Турцима у Цариград. Али, надајући се да ће Руси брзо потући Наполеона, нису пристајали на одребе Букурешког мира и повратак турске војске у Србију. Аустријски министар спољних послова, гроф Метерних, наговарао је Турке да се обрачунају с непокорном „рајом“:“Русија је Србима стално давала оружје и потребну муницију, и они и данас,новчаном помоћи коју им она даје,могу набављати муницију које немају/…/Према томе неодложно је за турску владу да што пре реши српско питање и како се Аустрија за то интересује,она се нуди да поради на томе,пошто је расположена да помогне намере турске владе у преговорима,и оружјем“(3,94). Срби су покушали да добију више но што им је давао руско-турски Букурешки споразум,па су, почетком 1813, понудили да се потчине султану, али да сачувају аутономију на челу с Карађорђем и да сами чувају тврђаве у Србији.На уму су имали обећање цара Александра Романова с почетка те године, дато њиховом вођи:“Драги брате, Георгије Петровићу! Веома сажаљевам што је Русија била принуђена да остави Србију и усмери све силе против Бонапарте ради спасавања себе. Ако да Бог да се Русија спасе и остане цела – она неће оставити Србију, чак кад би Србија неочекивано посрнула.Русија ће је избавити и обновити, још бољу него што је била“(3,102). Када су србски делегати дошли турском представнику Челеби – ефендији у Ниш, он их је одбио, рекавши:“Ово што ви тражите, то је српска краљевина у турској царевини,а то никад није постојало, нити може бити. Али, пошто то желите, нека Карађорђе са целом Србијом прими ислам као што је случај у Босни;на тај ће начин моћи да постане везир пашалука. Недостаје ли шта Босни због тога што је променила веру?“(3,97) Руски предавник код Порте, гроф Андреј Италински,покушао је, преко свог опуномоћеника Фонтона, да издејствује што бољи положај за Србе. Турци су били непопустљиви. Онда је Италински направио конференцију с њима 10. јуна 1813, нападајући Порту због намере да војном силом крене на Србију и лиши Србе чак и личног наоружања,упркос ставу руског императора. Ни Италинског нису слушали. Сам Александар Први је настојао да убеди Порту да буде попустљивија, али – није вредело. Турци су знали да се Русија, услед напада Наполеона, не може војно ангажовати. Јула 1813, 70 хиљада до зуба наоружаних и опремљених Турака кренуло је на Србију. Карађорђе се разболео од тифуса, и није могао да учествује у борбама. Иако су се устаници херојски борили, непријатељска сила је била јача. Хајдук – Вељко гине у одбрани Неготина.Руски дипломата у Србији, Недоба, скупа с митрополитом Леонтијем, наговара Карађорђа да пребегне у Аустрију, што овај, иако тешка срца, чини. С њим,поред многих устаничких вођа,Дунав прелази 120 хиљада србских избеглица. Турци харају по Србији – убијају, пале, кољу, одводе жене и децу у робље.

 

РУСИ ШТИТЕ ИЗБЕГЛИЦЕ

Карађорђе је у Аустрији, у Грацу, под стражом све док му, марта 1814, цар Александар Романов не додели чин генерал – лајтнанта, после чега Беч наређује да се с Карађорђем поступа као са официром у рангу пуковника. Кнез Хоенцолерн је, у име двора, покушао да убеди србског вожда да пређе на страну Хабзбурга, и нудио му власт над Србијом и Босном и Херцеговином ако их Аустрија отме од Турака. Вожд Срба је био непоколебив, показујући на својим грудима орден руског цара. На позив Русије, Карађорђе и устаничке вође прелазе на руску територију, у Хотин у Бесарабији,где одмах бивају смештени и добијају издржавање.Деца србских вођа бивају примљена у руске школе, а син вождов, Алекса, постаје питомац Пажевског корпуса.Угледни делатници руске културе, попут Пушкина, занимају се за избегле Србе и пишу о њима. У априлу 1816, цар Александар приређује бал у част Карађорђа и наређује дворском сликару Боровиковском да изради његов портрет. Карађорђе је покушао да опет заинтересује цара за рат против Турака, али је овај рекао да се србско питање мора решавати дипломатским путем. Не могући да се помири с тим, вожд, на наговор неких својих људи и грчких хетериста, прелази у Србију и бива убијен 1817. године.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Први србски устанак је, пре двеста година, пропао не само због турске војне силе, него и због повлачења Русије са балканског фронта. Упркос свему, Букурешки мир склопљен 1812. давао је основе за касније напоре Трећег Рима у борби за остварење србске аутономије као основе за независну државу, што су потврдили хатишерифи које је Порта дала кнезу Милошу тридесетих година 19. века. Данас,када се Србија, због неспособности актуелних власти да виде како се међународне околности мењају, и како Империја САД – ЕУ губи повлашћени положај у свету, чврсто стајање Русије у спречавању међународног признања НАТО мафијашке творевине зване „Република Косово“, поново нас подсећа на горе описане историјске чињенице, и даје нам снаге да издржимо у времену које Србима изгледа ништа мање безнадно него доба турског упада у Србију 1813.

 

Напомене

 

1. Мирослав Јовановић: Срби и Руси 12 – 21. век (историја односа), Народна библиотека, Београд, 2012.

2. Никола Б. Поповић: Србија и царска Русија, Службени гласник, Београд 2007.

3. Небојша Богуновић:Вишевековно руско – српско пријатељство/ Улога Русије у обнови српске државности, Службени гласник,Београд, 2013.

4. Срби о Русији и Русима/Од Елизавете Петровне до Владимира Путина ( 1750-2010): Антологија (преридио Мирослав Јовановић), Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Институт за новију историју Србије, Београд, 2011. 5.Москва – Србија, Београд – Русија/ Документа и материјали, том други, Друштвене и политичке везе 1804-1878. (на србском и руском ), приредили: Мирослав Јовановић, Алексеј Тимофејев, Људмила Кузмичева, Екатерина Иванова, Архив Србије, Главна архивска управа града Москве, Државни архив Руске федерације,Београд – Москва, 2011.