Стогодишњица Великог рата. Објава рата

314
Од 1906.године интензивно траје трка у изградњи и поринућу нових бојних бродова дреднота између Велике Британије и Немачке.
 
Ратна је морнарица Велике Британије гарант њене независности и доминације на великим морима већ вековима, уз канал Ламанш који је дели од осталог копна.
 
У целој је Европи од француско-пруског рата 1870.године расла стопа војног буџета, а нарочито после одлуке великих европских земаља да се уведе општа војна обавеза.
 
До краја XIX века само је Велика Британија једина сила која нема општу војну обавезу.
 
Немачки  ратни план назван по фон Шлифену (пруски војсковођа) конципиран je на постулату да се не сме истовремено ратовати на два фронта.
 
Победити Русију је давна  немачка жеља али и узети француске области уз границу, што је француско-пруски рат и показао као могуће.
 
Ценећи ову намеру реално, изградили су Французи низ утврђења на граници са Немачком.   
 
Није било никакве могућности за *шетњу до Париза*, без великих губитака нападача.
 
Зато ће Молтке млађи (начелник немачког генералштаба) све чешће упућивати генералштабне официре као радознале туристе у Белгију.
 
Ови туристи путују бициклима и пију пиво  у сеоским крчмама, уз француску границу.
 
Нови детаљи  радне карте ратнога плана показују намеру да се без објаве рата и повода, прегази та мала и неутрална држава, на путу за  Париз.
 
Велика Британија једна је од заштитника  њене независности, али се то олако заборавља у  освајачким  круговима Берлина.
 
Немачка је плански градила мрежу железница према истоку царства на граници са Русијом, јер је то тада најбржи транспорт и трупа и технике.
 
Почетком XX века oнa je држава са најмодернијом железницом и транспортом  на свету, што јој даје могућности маневра војском коју немају њени будући противници.
 
Француски ратни план VII  предвиђао је продор у Рурску област која представља срце немачке привреде, чиме би се она онеспособила  за наставак ратовања.
 
Руски је ратни план заснован на концентрацији војске на граници са Немачком и Аустро-угарском.
 
Због тога је почетком XX века почела модернизацију железнице и изградњу другог колосека у западним деловима царевине, коју ће знатно успорити руско-јапански рат 1904. године.
 
Сви ови планови су се заснивали на брзом продору на територију будућег противника, и нико није предвидео дуготрајни исцрпљујући рововски  рат.
 
У свим овим ратним плановима нигде се не помиње Србија  као чинилац који некога угрожава, изузев Аустро-угарске која тражи кривца за своје  неодрживо стање.
 
Не без разлога називају је Словени *тамница народа* јер гази њихова људска права, и онемогућава им слободан  развој националних и културних институција.
 
Тежње за аутономијом унутар царства су нарочито изражене у индустријски развијеном делу Чешке, а универзитетски професор Томаш Масарик предводник је ове идеје.
 
Млади студенти прашког универзитета пронеће ове његове идеје и јужнословенским просторима ,али ће само у Србији моћи и да јавно  полемишу у штампи без прогона.
 
Зато ће још од анексионе кризе 1908.године Србија постати  дежурни кривац, за све аустро-угарске невоље.
 
Бечка ће штампа прва увести медијско обликовање свести  својих грађана који ни на карти немогу да одреде где је та Србија, али им је лакше да за животне недаће окриве неке тамо далеке православне *дивљаке* који неће да се *европеизирају*.
 
Нарочито су прогону и угњетавању изложени Срби у БиХ  јер одбијају све *лепоте европеизације*, које им показују као државни чиновници Словени, али католичке вере.
 
Балкански ће ратови убрзати припреме за коначни обрачун међу великим силама, а немачки и  аустро-угарски милитанти схватају да индустриски развој руске царевине директно угрожава њихове планове.
 
Блискост Србије и Русије пре и након балканских ратова утиче на коначну одлуку Беча, да најлакше изазива Русију  ако војнички прегази Србију.
 
Немачки планери рачунају да ће за то време успешно завршити *француску кампању* и удруженим снагама ће ударити на Русију, као главни циљ овога великога рата.
 
Неутрална Белгија на *путу за Париз* немачке војске чини се као залогајчић, таман да сви виде колика је глад те ратне машине која се лако покреће али тешко зауставља. Заборављају притом да  Велика Британија не може да негира своје државничке обавезе потврђене уговором, након заједничке победе над моћником који је угрозио договорене  принципе европских сила.
 
Аустро-угарски  генералштаб  ће као приоритет поставити задатак „да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама“.
 
Аустро-угарска војска ће 28.јула 1914. прећи српску границу а руски генералштаб ће31. јула обавестити цара Николаја II да ни је логистички могуће провести делимичну мобилизацију, па је зато наређена општа мобилизација.
 
Немачка објављује рат Русији 01.августа након њене одлуке о општојм обилизацији.  Два дана касније објављу је рат и Француској, док њене трупе газе неутралну Белгију.
 
Напад на Белгију присиљава Велику Британију да се најзади она одлучи за улазак у рат, на страни својих савезница.
 
Тако се пет великих европских сила нашло у међусобном ратном вихору, који ће постепено и прерасти у светски сукоб до тада невиђених размера.
 
Иако су савезнице земље Централног савеза међусобно су настојале да искористе сукобе, за себе понаособ.
 
За аустро-угарски генералштаб је неочекивани упад у Белгију немачких снага наметнуо, нужно раздвајање својих снага и највећи део војске се упућује на исток према Русији.
 
Аустро-угари  се сами морају бранити од руске војске, а планирали су да им немачка војска брани тај бок док нападајуСрбију.
 
Зато ће на Србију ипак кренути са својом *балканском војском*, која је знатно  бројнија и опремљенија од ратовима исцрпене Србије.
 
Очекујући руску братску подршку планирао је српски генералштаб да брани своју престоницу Београд  по сваку цену, а непријатеља разбије одмах по његовом преласку на српску земљу.
 
Везивање укупних аустро-угарских снага на себе док се не заврши концентрација руске војске, братска је помоћ малене Србије.
 
Велика Британија и Француска предвиђале су да ће Србија пустити своју престоницу Београд и дозволити њену окупацију, како би се затим организовала међународна мировна конференција и избјегао ратни сукоб.
 
Србија је заправо добила нежељену улогу жртвеног јагњета, коју је спречила одлука цара Николаја II да је не остави на цедилу.
 
Део писма престолонаследника Александра и наглашава ту очекивану помоћ, али и наду у братску, православну моћну државу која нас неће изневерити.
 
наставиће се…
 
фото: intermagazin.rs