Стогодишњица Великог рата. Сарајевски процес

424

Да би оправдали  велике губитке  у Церској битки и мобилисали своју јавност за нову казнену кампању против Србије, припремили су бечки властодршци монтирани судски процес у Сарајеву.

Оптужили су пред војним судом чланове «Младе Босне» за велеиздају а не за атентат, јер покушавају да лажно оптуже власти Србије да стоје иза тога удружења.

“Млада Босна» је организација  средњошколске  и студентске  омладине све три конфесије у окупираној БиХ, чији чланови желе да збаце јарам окупације.

Ослобођење делова српске земље и народа у балканским ратовима многи су помогли учешћем као добровољци, у процесу који незадрживо обухвата све јужнословенске земље.

Посебно је значајно и учешће добровољаца – муслимана у  ослобађању од отоманског јарма вишевековне окупације и насилног однарођавања.

Ови су омладинци весници долазеће слободе и плаше црно-жуту власт својим социјалним и националним  напредним идејама.

Судски  процес по диктату црно-жуте власти мора нужно да то осуди  и то умотано у законску форму «правне» државе, која ће литерате и песнике да прикаже као «по државу опасне» елементе!

Бечка ће власт узалуд претити и захтевати од свештеника проте Билбије у Босанском Грахову, да кривотвори крштеницу и прогласи Гаврила пунолетним.

Свесно ће духовник и патриота прота Билбија заложити своју главу, али неће лагати Бога зарад цара бечкога.

Да ли је случајност или не, да је потомак проте Билбије отац Војислав Билбија данас духовник утамничених Срба у  хаашком  казамату, где се одвија нова фарса тзв. доказивања «српске кривице” као пре једног века!

Бечки ће се властодршци играти и фарсе задовољења форме, те ће дозволити браниоца оптуженим атентаторима.

Млади бечлија, правник,  тек свршени дипломац, пријавиће се добровољно да брани  првооптуженог, малолетног  Гаврила Принципа.

Не сумњајући у његову «патриотску свест” даће се пристанак  за његово  учешће у овом монтираном процесу.

Он се међутим одлучује за струку а не лажну каријеру, и свој основ одбране оптуженог темељи  на ноторној истини  да је Босна и Херцеговина окупирана, али није и анектирана.

Одлуку царског већа о анексији из 1908.године није потврдио ни парламент у Бечу, али ни парламент у Пешти.

Свако из својих разлога тада није испоштовао царскога суверена и одлука је остала само мртво слово на папиру.

Законски тако БиХ није део Аустро-Угарске те ни не постоји основ за «велеиздају” али се јасно уобличава злонамерна намера обмане и своје и светске јавности, оваквом оптужбом.

О стогодишњици почетка Великога рата изнеће српски а светски угледан режисер Емир Кустурица, намеру да покрене иницијативу за ревизију сарајевског процеса.

Брже боље у окружењу и земљама некадашње КуК монархије, али и у Србији самој, јавише се «правни експерти” који тумаче зашто је то немогуће.

Поштоваоци «владавине права” усавршавани из Сорош фонда, надограђују састављаче сарајевске оптужнице која је  правни пример девизе  «циљ оправдава средство”.

Бриљантна одбрана младога бечлије толико је разљутила франковачке присталице у Сарајеву да су испред суднице чекали да га линчују, а полиције нигде нема  ни од корова.

Судски чиновници изнели су га сакривеног у бурету кроз споредни дворишни излаз, а власт га је  одмах мобилисала и отерала у Карпате.

Милошћу господњом преживео је ратне страхоте а данас о стогодишњици Великог рата ревизионисти упорно одбијају и само име да му помену, а камо ли да га истакну као моралну громаду која брани независно судство у које се они лажно толико заклињу.

Сарајевски суд није ни дозволио једином стварном бранитељу  младобосанаца  Рудолфу Цистлеру,  да до краја образложи своју одбрану, док су други браниоци пре били део оптужбе.

Све оптужене који су пунолетни осудиће судско веће на смрт, а један од његових чланова Никола Мандић биће 1941.године и «допредседник”   владе фашистичке НДХ (Независна држава Хрватска) те ће моћи и да цео српски народ осуди на колективну смрт као «непоћудно пучанство”!

Тројица малолетних атентатора су осуђена на двадесетогодишњу робију и отерана у терезијенштатску тврђаву, где ће их умирућа царевина уморити глађу и болешћу.

О стогодишњици Великог рата покушавају ревизионисти да неумрлога Гаврила Принципа пореде са Бин Ладеном називајући га терористом, или убицом легално изабраног носиоца власти, поредећи га са Ли  Освалдом.

За један век нису научили разлику између окупатора и легално изабраног носиоца власти, а толико су «успешно” унапредили школство.

Најдаље ће ипак у свом задатом раду отићи једна режисерка која је наводно српска, а већ европска.

За духовнога оца патриотског  чина Гаврила Принципа она ће оптужити српског официра Драгутина Димитријевића-Аписа, као руску продужену руку на брдовитом Балкану.

По њој и сличнима та рука симболизује оно православно мрачно, што већ један век пречи «европеизацију” Срба.

Неки припадници те Европе су у два светска рата успели да физички затру три милиона Срба, а то је нажалост доказана чињеница коју Срби добро памте.

Само је братски руски народ у оба та рата заједно са Србима и осетио ту «европеизацију”, па зато и сада заједно спречава  ревизионисте  у намери да буду једини тумачи «истине” о «добрим” намерама.

Ревизионисти  упорно заборављају да српски народ има пословицу – пут у пакао поплочан је «добрим намерама”!

“Добре намере” су Срби искусили и крајем прошлог века у незаконитој операцији НАТО-а названој цинично «МИЛОСРДНИ АНЂЕО”, а последице тога «милосрђа” видљиве су и данас диљем српске Отаџбине.

Нарочито је Косово и Метохија милосрдно даровано «анђеоским” осиромашеним уранијумом!

Пракса таквога «милосрђа” није нажалост нестала или престала и у овоме веку, па смо сведоци како сада  покушавају да «убеде” и руски народ у Малорусији (Украјина) колико «греши” што неће да се «европеизује” , а чека га тако светла будућност!

Убеђивачи ипак заборављају да сунце које светлошћу својом разгони таму, излази на истоку а тамо на сву срећу «анђели” ЕУ и НАТО не станују, нити ће!

 

наставиће се