ЖАЛБА ГЕНЕРАЛА ТОЛИМИРА

134

Прошле недеље било је нових дешавања у предмету Тужилаштво против З. Толимира  у МТБЈ. Генерал Здравко Толимир предао је на разматрање жалбу на пресуду коју му је прошле године изрекло Претресно веће. Да подсетимо да је 12. децембра 2013. године Претресно веће у саставу судија К. Фљуге (Немачка, председник), А. Мундија (ДР Конго) и П.Ниамбе (Зимбабве) изрекло оптужујућу пресуду генералу Толимиру, прогласивши га кривим за низ међународних злочина, од којих је најтежи геноцид. Судски процес трајао је две и по године и саслушана су 183 сведока тужилаштва и 4 сведока одбране, а представљено је 3,5 хиљаде докумената са материјалним доказима (укључујући документа). Суд је генерала осудио на доживотну робију. Међутим, судија Ниамбе се није сагласио са закључцима већине и изјавио је да је генерал Толимир невин.

Жалба генерала З.Толимира садржи 25 разлога за поништавање пресуде. Размотрићемо неке најважније.

Као прво, генерал Толимир је показао да га је Претресно веће погрешно осудило примењујући форму одговорности која није предвиђена Статутом МТБЈ – а то је кривица на основу учешћа у “удруженом злочиначком подухвату” (УЗП). Принцип законитости забрањује слична дејства – тако да у Трибуналу, без обзира што су осудили стотину људи управо на основу те теорије – до дан данас не могу доказати да та форма одговорности постоји као норма обичајног међународног права. На тај начин, овде није у питању нека грешка конкретног Претресног већа, него се ради о делатности МТБЈ у целини, као судске институције. УЗП као форма одговорности уведена је у праксу МТБЈ потпуно произвољно, иако из сасвим разумљивих разлога – без те теорије доказати кривицу већине оптужених, било би немогуће. Дакле, реч је о произвољности МТБЈ и због тога је веома тешко надати се генералу Толимиру да ће овај аргумент утицати на судије. Међутим, важно је због светске јавности да се чуо овај аргумент и Жалбено веће ће морати поново на њега одговарати и поново показивати како оно  – сматрајући себе најбољом скупином светских правника – не може своју самовољу оправдати озбиљним правним аргументима.

Као друго, жалилац је показао да је Претресно веће предузело низ критички важних за предмет чињеница не из овог процеса, него из других процеса. То јест, судије су прихватиле сведочења других сведока који су сведочили у потпуно другим процесима, применивши такозвану концепцију “судски утврђених чињеница”. То је такође веома познат трик, када се на овом или оном процесу (а понекад и без процеса – путем сагласности са тужилаштвом) “успоставља ова или она чињеница”, која се потом, без извођења сведока, прихвата на другим процесима. Јасно је ради чега је смишљен овај трик: ради тога да се не изнесу докази који се могу успешно оспорити на другим процесима.

Као треће, жалилац је показао да је Претресно веће у својству доказа презентовало многобројне телефонске разговоре које је пресрела босанска страна. Судије су једноставно игнорисале доказе које је износила одбрана. Сличан приступ сведочењима изнетим на главном претресу, чине пресуду Претресног већа неважећом.

Постоје и други озбиљни разлози који пресуду Претресног већа чине неважећом.

Тако је Претресно веће незаконито оквалификовало. Т. Батлера као сведока-вештака. Међутим, одбрана је била лишена могућности да изучи реферат Батлера, самим тим лишена времена за припрему унакрсног испитивања тог сведока (у стварности – он је сарадник Тужилаштва МТБЈ кога представљају као “сведока”).

Претресно веће такође није објаснило зашто је, упркос сведочењима одбране која директно противурече сведочењима сведока Тужилаштва, ипак прихватило сведочења сведока Тужилаштва (сведоци Џејн, Руец, Менинг, Галабер,Блашћук, Фриз и тај исти Батлер). Претресно веће је за ове сведоке утврдило снижени критеријум за прихватање њихове поузданости, истовремено одступивши од критеријума установљених у другим судским процесима (на пример, на процесу Милану Мартићу).

Такође је потребно издвојити групу прекрашаја чисто правног карактера, када су судије директно кршиле правне законе приликом “утврђивања кривице” генерала Толимира. Тако је Претресно веће приликом утврђивања mens rea (умисли) оптуженог у односу уништавања, као злочина против човечности, грубо нарушило захтеве међународног хуманитарног права (посебно, због неутврђивања чињеница о коришћењу цивилног становништва као циља масовних убистава).

Други пример произвољног успостављања умисли генерала Толимира, јесте “његово уклањање” од чињеница и то оних које би биле успешно оспорене од стране одбране.

Другим речима, жалба генерала Толимира је показала да је пресуда Претресног већа била написана на ниском професионалном нивоу и тим пре не може бити призната за закониту, а камоли за праведну. У том контексту изјава судије Нијамба о невиности генерала Толимира, изгледа још уверљивија.

Тужилаштво је већ одговорило на жалбу генерала. Званично, Тужилаштво није поднело жалбу (оно је било задовољно максимално суровом пресудом), него упркос свему покушава да оспори аргументе генерала Толимира.

Тако је, на пример, Тужилаштво утврдило да је ослањање Толимира на Римски Статут Међународног кривичног суда очигледно погрешно. Али разлоге којима се образлаже та погрешност, Тужилаштво је објаснило веома нејасно и неуверљиво. Наводно, МТБЈ примењује обичајно право, а МКС – свој Статут. Али остаје нејасно питање зашто је МКС одбио да учврсти норме наводног обичајног права. Дакле, Тужилаштво само наизглед оповргава аргументе Толимира, а у стварности то уопште не чини.

Тек је постало познато да је судија Лиу из Кине био замењен другим судијом у саставу Жалбеног већа у предмету З. Толимира. На тај начин, жалбу З. Толимира на пресуду Претресног већа, разматраће Жалбено веће у саставу: Т. Мерон (САД, председник већа), П. Робинсон (Јамајка), М. Гјунеј (Турска), Х. Р. Кан (Пакистан) и Ж. К. Антоанети (Француска). (1)

Жалбе у МТБЈ се разматрају годинама. Тако да завршну пресуду у предмету генерала З. Толимира можемо очекивати тек за неколико година.