Злочин КПЈ надоградио усташки геноцид НДХ

76

Петар В. Шеровић

Посебно су били на удару образованији и богатији припадници србијанског грађанства, а црвени ураган није поштедео ни знатан број вишег и нижег свештенства СПЦ

Тема политичке репресије и злочина над цивилним становништвом у виду терора и физичке ликвидације „народних непријатеља“ ни дан данас, након пуних седамдесет пет година, готово да уопште не занима ни нашу јавност нити демократске институције ове државе. Масовни ваниституционални обрачун с политичким и класним непријатељима револуције којег су починили представници комунистичког врха власти пред крај Другог светског рата, у Србији тек ослобођеној од Немаца, као да никога не интересује. Нама остаје да поставимо питање зашто је то тако и докле то тако, али исто тако остаје и обавеза да не престајемо да говоримо о тој теми уз констатацију да ће Србија кад-тад морати да се критички суочи са тешким бременом репресије, тоталитарног и недемократског наслеђа из периода револуционарних превирања током 40-их година 20. века.

Овде је реч је о обрачуну којег је, у сврху учвршћивања комунистичке власти и наметања револуционарног поретка у Србији, карактерисала примена тзв. „дивљих чишћења“ која су од септембра 1944. до фебруара 1945. плански и систематски спровођена од стране руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ) преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), оличених у тзв. ОЗНИ („Одељењу за заштиту народа“).

Ради постизања свог основног стратешког циља – увођења власти комунистичко-бољшевичког типа на територији Краљевине Југославије – руководство КПЈ је у тек ослобођеним деловима Србије одмах почело да спроводи револуционарни терор. Мере систематске физичке ликвидације привидних, стварних и потенцијалних идеолошко-политичких противника примењене су и по уласку партизана у Београд 20. октобра 1944. Комесарске тројке су одмах кренуле у акцију и, често са унапред сачињеним списковима својих жртава, започеле лов на грађане Београда. Преки судови су радили готово без престанка и, по кратком поступку, а не ретко и без икаквог суђења, слали ухапшенике на губилишта. На монтираним тајним процесима изрицане су углавном смртне казне о којима ће штампа дозирано обавештавати јавност искључиво званичним саопштењима. Тако су 27. новембра 1944. године, на првој и другој страни листа „Политика“, под насловом „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду“, објављена имена 105 стрељаних особа разних профила и занимања са кратким квалификацијама њихових наводних злочина и сасвим уопштеним образложењима.

Тек ослобођене Теразије, Београд, 1944.

На основу сачуваних спискова стрељаних процењује се да су представници нове комунистичке власти током спровођења „дивљих чишћења“ у Србији погубили и у необележеним масовним гробницама покопали посмртне остатке више десетина хиљада својих политичких, идеолошких и класних противника, извршивши истовремено конфискацију њихове целокупне имовине. На мети ове злочиначке активности главешина КПЈ и припадника тајне полиције, оличених у злогласној ОЗНИ, били су сви они за које се посумњало да су на било који начин сарађивали са Немцима, љотићевцима, недићевцима, или четницима Драже Михаиловића. Посебно су били на удару образованији и богатији припадници србијанског грађанства, а црвени ураган није поштедео ни знатан број вишег и нижег свештенства Српске православне Цркве.

Ово обезглављење Србије дошло је као кулминација једне плански и систематски спровођене злочиначке активности врха КПЈ, која се од самог избијања грађанског рата константно пројављивала у виду тзв. „друге фазе револуције“ или „левих скретања“ (како је то идеологизована послератна историографија деценијама бенигно приказивала). Радило се, у ствари, о систематским и масовним физичким ликвидацијама политичких неистомишљеника на готово свим матичним подручјима српског народног корпуса.

Показало се да је, у комбинацији са апокалиптичким учинком усташког геноцида на територији НДХ, злочин главешина КПЈ над српским народом довео до драматичног суноврата у контексту његове даље егзистенцијално-историјске перспективе.

Стање ствари