Одговор пуковника Војске Србије и начелника ВМА на понуду да повуче потпис: Да ли се кајем? Не!

312

Пуковник Војске Србије и начелник Центра за гинекологију и хуману репродукцију Војномедицинске академије (ВМА) Дане Бранков Ненадић обратио се удружењу “Уједињени против ковида” писмом које је насловио: “Мој одговор на понуду да повучем потпис (сведок, саучесник или учесник)”.

Ја, Дане Бранков Ненадић, лекар и пуковник Војске Србије, начелник Центра за гинекологију и хуману репродукцију ВМА, наоружан алтруизмом, хуманошћу, храброшћу, поштењем, честитошћу и мотивисан савешћу и потребом за Истином, ослобођен користољубља и сваке личне користи, спреман на жртву, а у борби за очување племенитих традиција српске медицине, лекарске професије, безусловног поштвања Хипократове заклетве и стварање хуманијег друштва у коме ће живот и здравље увек бити изнад било каквих и било чијих интереса, потписао сам зато што сам у јуну 2020. године слушао:

1) “Чак и да дође до другог таласа, никада више не може да буде јак као што је био први.”

2) “Највећи број новооболелих нема никакве симптоме.”

3) “Вирус није таквог интензитета као што је био пре пар месеци… ослабила је могућност да изазове тешке форме болести.”

У исто време, најугледнији светски научници су говорили:

1) “Други талас би могао бити погубнији… најслабија карика су политичари…. дошло је до уплива политике у струку”

2) “60 до 80 одсто људи нема симптоме и то је највећа опасност ове болести…”

3) “Вирус није ослабио, то је политички спин… зашто се говори да је корона вирус ослабио јер тако моментално имате поруке да вирус није опасан.”

Научну неистинитост и стравичне последице оваквих и сличних изјава гледали смо у јулу и августу када је вишеструко порастао број оболелихи умрлих а здравствени систем био пред колапсом.

Да ли да не верујем у доказе које имам и видим да су бројеви позитивних Пи-Си-Ар тестова умањивани за 10-15 пута!?

Да ли, као лекар, треба да верујем да су за све криви грађани зато што нису “поштовали препоруке” или се нису “на време јавили лекару”? Да ли као наставник треба да учим студенте “како се ћути и не потписује” док се народу шаљу поруке супротне научној Истини и прописују катастрофалне епидемиолошке мере (до 500 људи у затвореном простору и неограничен број на отвореном)? Да ли да не верујем у доказе које имам и видим да су бројеви позитивних Пи-Си-Ар тестова умањивани за 10-15 пута!?

И на крају, да ли да “мирно и без потписа и речи” прихватим да све те “јунске лажи” нису имали никакве везе са “јулским оболелима и мртвима”, међу којима су, нажалост, неки мени драги људи и колеге? Те колеге су првии најважнији разлог због кога нећу повући свој потпис!

Нека им је вечна слава и хвала. Нећу повући потпис зато што ја не тражим ништа: ни славу, ни хвалу, ни привилегије, ни начелничко место, тражим само слободу да говорим истину и разоткривам лажи, свестан да је моја одговорност као лекара у условима епидемије много већа од одговорности “обичног човека”.

Одговорност тражи разум и слободу за први избор, а за то је потребна храброст

Одговорност тражи разум и слободу за први избор, а за то је потребна храброст. Да ли сам био уплашен када сам потписивао? Јесам. Да ли без страха ово пишем? Не. Да ли бих и сутра потписао? Бих. Да ли се кајем? Не.

Не кајем се зато што сам успео да победим страх за који Меша Селимовић пише: “А мени се чини да је страх највећа срамота овог свијета, и највеће понижење човјеково… помирен да буде наказна творевина сачињена од страха и пристајања”.

Када савлада страх човек лако промишља своју одговорност и бира да ли ће бити сведок, саучесник или учесник, а избор није тежак ако зна да “Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека” (П. П. Његош).

Поштовани, из свега није тешко закључити да ништа не зависи од мене, и да онога тренутка када неко народу Србије каже истину и објави да ће у Србији здравље и животи њених грађана занавек бити испред и изнад свих други интереса, мој потпис ће та истина и обрисати.

Извор: НСПМ