Србија у дигиталном поретку

277
слика: https://communitarian.ru

Славољуб Лекић

Славољуб Лекић (Фото: Лична архива)

Капитализам је у последњој деценији ХХ столећа стигао до краја пошто је заустављен механизам непрекидног ширења тржишта. Нестао је главни покретач вишестолетног раста и развоја европских метропола. На самом крају освајања тржишне анекумене, Кина је у време Никсона мирољубиво укључена у светску поделу рада (за разлику од Опијумског рата), и запад је добио неколико деценија полета и успео да порази главног конкурента – СССР. Чим је ишчезла последња комунистичка оаза, апостоли евроатлантског света морали су потражити одговор на питање: да ли је прихватљив терет савремене државе? Велика криза 2008. била је прекретница и подстрек уобличавању досад непознате политичке и класне стратификације. Пред нама је ново америчко друштво, а са њим и француско, кинеско, руско… Док улазимо у дигитални поредак увиђамо да нестају тековине ХХ столећа и убрзавају се далекосежне промене упоредиве једино с исходом две Револуције (1789, 1917) или дометима великих географских открића. С неочекиваним приликама и трендовима суочава се средња класа, ослонац либералног капитализма и жртва растуће дигиталне економије. Драма средње класе утицаће на збивања у читавој Европи и на крајњи исход трансформације започете пандемијским карантином. Зато би вредело дати неколико напомена о њеном положају, као и могућностима које се с променама социјалне и политичке структуре отварају пред Србијом.

Долина осредњости

Главни јунак геополитичког карантина – средња класа – сачињена је од канцеларијског планктона у установама, приватним и јавним предузећима, значајног дела интелигенције и врхова радничке класе (синдикална бирократија). Смештена између врха и дна почела је да се диференцира после Првог светског рата, а економска криза 1929-33. и Други светски рат одложили су њено уобличавање за другу половину ХХ столећа. До пада СССР-а учврстила је свој положај у друштву и омасовила се. У време Роналда Регана док се размахивала кинеска индустрија утонула је у амерички сан. Кључне речи њених снова беху: запослење, кућа за сваку породицу (чак и базен), аутомобил за сваког пунолетног, телевизор, потом и рачунар, мобилни телефон и наравно кредит. Сан је нестао чим је зарудила зора технотронике и банкарство, финансије, просвета, правосуђе, здравство и др. променили агрегатно стање започевши рад на даљину (он-лајн).

Ова доминантна друштвена група чинила је срце потрошачког друштва, вазда заузета холивудском митологијом златног телета и златног доба. Обожавање материјалног, задовољавање импулсивних нагона, воља за моћ те култ екологије, планете и вечите младости сасвим су је прожели. Одавно је изгубила осећај за духовне нијансе. Испробала је све идеологије: била је и лево и десно, а данас не разликује мушко од женског. Коначно, у другој деценији ХХI столећа уместо ослонца постала је сметња. Најугледнији из реда средње класе (новинари, глумци, адвокати, професори, инжењери, лекари) постепено су се навикавали на нову стварност у којој су библијске вредности у потпуности замењене врлином грађанског друштва а вера науком. Дуги процес завршио се тријумфом економског либерализма крајем ХХ столећа. Ослабила је породица, један од стубова европских друштава.

Друштвена равнотежа у капитализму средином ХХ столећа постизана је бројношћу средње класе и њеним деловањем у образовању, посебно на универзитету, где је нашироко распредала о демократији и владавини права (закона). Али да би се дугорочно очувао друштвени договор и равнотежа неопходно је било обезбедити међусобно поштовање свих чланова друштва. А без вере („Бог је мртав“), само с ослонцем на грађанско друштво то није било могуће. Како би појединац поткован научним доказима да сваки човек постоји себе а не породице ради, посебно не шире заједнице или човечанства, могао психологију непрекидног напретка („небо је граница“) заменити страдалничком? У нас да Кости Абрашевићу и Светозару Марковићу претпостави сасвим ненаучног и мистичног Теодосија? Ако грађански закон за циљ има да забрани рђаво а не да подучи о добру онда сваки човек првенствено уважава правне прописе (ако баш мора), а потом мишљење родитеља, чланова породице, старијих и угледних. О библијским вредностима може се размишљати пошто се заврши радна недеља. У време одмора, док човек нема прилику да погреши, још ређе да се покаје.

Фото: Press Online

Дигитални поредак из корена мења однос друштва према држави на коју су одувек различито гледали сиротиња, средња класа и богати. Сиротиња од ње не очекује скоро ништа пошто нема шта да изгуби. Посебно ако подозрева да је држава механизам поробљавања у рукама отуђених група или странаца. Богати су према држави такође подозриви али из других разлога. Они државу неретко доживљавају као потенцијалну сметњу и терет својим пословима будући да сами могу да се заштите благодарећи значајним активама. За разлику од богатих и сиротиње, људи из средње класе имају велика очекивања од државе јер сами не могу да заштите имовину будући да њихов положај у друштву има обележја привременог стања. С разлогом се позивају на тековине социјалне државе и тзв. владавину права непотребну богатим и недоступну сиротињи. Стечено образовање и разноврсна стручна знања (често и непрактична) подстичу осећање изузетности грађана средње класе. Отуда ће владајуће елитне групе у наредних десетак година истовремено сузбијати незадовољство света који се затекао у средини и користити његов бунт и страх да би лакше успоставиле нови поредак.

После капитализма

Настанак новог модела друштва и државе управо гледамо у САД. У ствари у мандату Трампа започео је нови талас преображаја већине старих института државе и друштва и изградња нових. Из темеља се мењају односи између раса (црнци/белци), етничких група (Кинези/Латиноамериканци/Европљани/Јевреји), социјалних група (имигранти/староседеоци), преиспитују се биолошки односи (хетеросексуалци/хомосексуалци, деца/родитељи) и мења сама природа човека (средњовековни човек – бионички човек – киборг – зомби).

До скора је снажан државни апарат САД био неодвојив од безбедности атлантске империје. Али ултраглобалисти (наследници оснивача Источноиндијске компаније и Млетачке странке) желе да досадашњу моћ задрже користећи се благодетима дигитализације. Постојање јаких армија као што су руска и кинеска спречавало је атлантске елите да расформирају скупу војску смештену на тлу САД. Али ако се све државе (или значајан број) истовремено укључе у глобалну дигиталну мрежну структуру већина локалних елита (и америчке) постаће чиновнички апарат светске пореске службе. Дакле, врх либералне фронде почетком 2020. закључио је да није неопходно преуређење највећих земаља појединачно: прво Русије, онда Кине, да би се на крају преиначиле САД. Ултраглобалисти сматрају да је могуће, барем теоријски, извести истовремено распуштање великих држава. Потврда су све оштрији расни немири у САД и јавно оспоравање механизма за избор председника уочи избора (3.11.2020).[1] Будући да су председнички и парламентарни избори увек потврда владајућег поретка, већ и најава њиховог одбацивања указује да се раскол елитних група мора разрешити директним одмеравањем снага. Тек након председничких избора и вашингтонског Мајдана биће јасно ко остаје а ко испада из круга елите у САД и у западној Европи. У Русији је такође нерешен сукоб управљачких структура што показује и полемика повереника либералне фронде Германа Грефа с конзервативцем аристократског реда Никитом Михалковом.[2]

Дигиталном добу претходило је умрежавање тајних служби и мултинационалних компанија највећих земаља које су се пре пет, шест деценија избориле за одређен степен самосталности. Образовале су посебне структуре изван саме државе. Најпрепознатљивија је тзв. дубока држава (deep state) у САД. Своје давно исплетене мреже данас преносе на интернет (обезбеђују невидљивост) пошто су стекле аутономне изворе финансирања из илегалне трговине (оружје, дуван, дрога, људи). Ако наум либералне фронде буде доведен до краја, територије под енглеском круном и слабе државе изван непосредне контроле Русије и Кине (нпр. Србија), постаће лак плен дигиталних новообразовања.

У међувремену информационе мреже, блокчејнови, моћни софтвери под надзором вештачке интелигенције преузеће управљање сателитима, носачима авиона, ракетама, комбајнима, бродовима… Моћ елитних група које преживе садашњи рат биће већа и још мање видљива него данас. Оне се повлаче у дубоку илегалу и прикривају виртуалним мрежама. Нове елите, до зуба наоружане техником и информационим технологијама, ослоњене на твитер, фејсбук, инстаграм и др, натераће средњу класу да троши мање, живи у оскудици и природно одумре.

Фото: Maps and Gabriel

Технотронички трансхуманизам, мада чврст и јак, ипак неће брзо и лако захватити читав свет. Изван њега остаће оазе, државе, градови, значајни делови Африке, Азије и јужне Америке. Он осим тога има и једну конструкциону слабост: склон је распаду будући да се у затвореним системима повећава ентропија. Строга контрола свести и понашања људи онемогућава нормалан рад и размах њиховог духа и интелигенције. Уједно, смањује се број људи натпросечних способности и атипичног начина мишљења без којих нема великих продора у различитим областима човековог живота. За дигитални поредак би велика опасност била другачија друштва те либерална фронда свом снагом покушава да захвати читаво човечанство.

Трећу деценију ХХI столећа обележиће сучељавање носилаца великих пројеката и потрага старих елита за смислом. Чини се да је до сада једино Кина направила избор и одлучила да развија војну дигиталну диктатуру засновану на социјалним кредитима. Остали још увек пишу тезе и самеравају снаге.

Српски велики план

Али за нас је најважније како ће се Србија снаћи у првим годинама дигиталног доба. И да ли може искористити предстојеће промене за крупан искорак? Посебно што је Србија у протекле три деценије прикупила многа искуства из ратова, ратне привреде и људождерске транзиције. Зашто би након напорног тридесетогодишњег пута одустала од неочекиване прилике? Под Милошевићем, Србија је имала обележја државе, а после 1999. постала је територија. Захваљујући безидејном вођству политичке и културне врхушке у Београду, Србија је као и све државе источне Европе неодређен простор без препознатљивог облика и смисла. Време је за велики план и промену незавидног положаја. Народи предвођени елитама без планова немају будућност до као губитници у светској подели рада, циљева и наде. Овладавајући оптимизмом уз интуитивно одлучивање у оскудици времена и изненадним узлетима херојства, Србија може да покрене свој велики пројекат. Не само да би утврдила главни циљ већ и да би ушла у завршницу договора о Балкану. На простору између Солуна и Беча једино Србија може да понуди велики пројекат. Он у време Карађорђа није био националистички, провинцијалан или секташки. Неће бити ни данас. Јер да био успео, српски пројекат мора стајати насупрот хрватског, црногорског, бошњачког или северномакедонског, заснованих искључиво на србофобији и русофобији. Претходне три деценије потврдиле су да на Балкану једино Срби имају пасионирано становништво способно да разуме геополитичке трендове и утиче на њих.

Зар литије почетком 2020. у Црној Гори нису показале надмоћ духа над технологијом обојених револуција? Прекрасно се то видело у августу 2020. у Црној Гори и Белорусији где су пораз претрпели хрватски и пољски русофоби. У Црној Гори захваљујући мирној литији, а у Белорусији захваљујући деловању војске.

Молитвено окупљање у Подгорици (Фото: Милош Лучић/Спутњик)

Остаје да се нађе нови облик и начини велики план заснован на социјалистичким искуствима која баштине многи народи. Истина, социјализам и самоуправљање у СФРЈ (1955–1990) стипендирани су капиталом атлантистичких елита (1950–1980). Али ако се елементи социјализма и самоуправљање у сфери економије прожму вредностима које носи православље могуће је доћи до великог плана. Без њега се даље не може пошто локална елита заступа поредак пљачкашке приватизације. Она је својевремено заменила друштвену својину приватним поседом те данас нема ни знање ни морални капитал неопходан за нови пројекат. Средином прошлог столећа стала је на страну Троцког и Хрушчова против Стаљина, а крајем ХХ столећа наставила је са К. Попером и М. Фридманом насупрот дивне радничке класе и поштене интелигенције. Као власник имовине радних људи и грађана не може да се врати у комунизам, а одбрану канибалске приватизације заснива на савезу с економским либералима у нестајању.

Пошто заговорници либералног капитализма губе глобалну битку, све испоставе Сороса, Фридомхауса, Чатамхауса у Србији у наредних неколико година једноставно ће остати без главног идеолошког афродизијака југословенске елите у Београду – новца. И ко ће онда подржавати парламент Суперструктуре (скривена олигархија Револуције) у коме заједно са ЈУЛ-ом и СПС-ом већ тридесет година лудују три гласника наше демократске апокалипсе: „националистичка“ СРС (вазда провинцијална и ксенофобична), „патриотска“ ДСС (увек законито уз корупционаше) и „грађанска“ ДС (увек с противницима СПЦ)?

У Србији се примећују нове групе (истина раштркане) никле изван буџетско-тендерског корупционог модела приватизационих барона. Чине их појединци високих циљева, способни да обављају сложене послове али истовремено изван политичког живота и без представника у јавном простору. Нова генерација нема подршку домаће политике и странаца јер се идеолошки разликује од родитеља – не жели да трајно напусти Србију и да буде у улози гастарбајтера. Сличне групе незадовољних на кратко су се помолиле у августовским протестима у Белорусији.

Трећа деценија овог столећа збрисаће не само средњу класу већ и значајан део елитних група везаних за архаичне идеолошке, политичке и власничке односе. А пошто света места никад не остају празна, убрзо ће се разјаснити који глобални и локални актери из круга власника виртуалног капитала и носилаца нових вредности улазе у завршницу. Да ли ће Херцеговина или Нови Београд узети бакљу правде и слободе? Коме ће помоћи Шумадија док перјаници Антисрбије у Загребу, кругу двојке и на Цетињу спремају нови Радовањски луг? Сцена је постављена. Имамо све састојке за будућност која долази. Неко ће као Вукашин из Клепаца кратко и мирно казати ради ти синко свој посао, други ће суво узвратити: чекамо вас. С псалтиром, блокчејном или калашњиковом.

Свети новомученик Вукашин Клепачки (Фото: Катера)

Први који Србији понуди нову слику света одједном ће постати тачка кристализације. Истовремено ће остварити неслућен утицај (поштовање) Заједнице. Од успеха Србије у многоме зависи будућност не само Републике Српске, већ и читавог Балкана. Нема лошег времена за велика дела. На прагу смо обнове духовности Заједнице. Пред нама је најизазовније и најузбудљивије раздобље после Првог и Другог српског устанка.

Аутор је професор универзитета и уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду


[1] О oзбиљној најави нерегуларности предстојећих америчких избора сведоче бројне изјаве представника америчке елите (укључујући и саме кандидате – Бајдена и Трампа), посебно бројни чланци истакнутих аутора следбеника либералне фронде. Видети рецимо:

  • Zuckerberg: Americans Need To Accept Election Result Could Take Weeks To Be Confirmed. Zerohedge, 9.8.2020.
  • Brooks, D. 2020. What Will You Do if Trump Doesn’t Leave? Playing out the nightmare scenario. The New York Times, Sept. 3, 2020.
  • Трампова идеја о одлагању избора одбачена је и међу републиканцима: Републиканци против одлагања избора. Политика, 31.7.2020.
  • Boot, М. 2020. What if Trump loses but insists he won? The Washington Post, 6.7.2020.

[2] О полемици Никите Михалкова и Германа Грефа видети на следећим местима:

Стање ствари