СРЕБРЕНИЦА ЈЕ СРПСКО СТРАТИШТЕ: Миливоје Иванишевић проговорио о патњи оклеветаног народа

180

Миливоје Иванишевић

У СРЕБРЕНИЦУ сам као гост бораца Братуначке бригаде ушао наредног дана по доласку из Београда, док се још пуцало по околним брдима – у помало ризичној ситуацији – заједно са ослободиоцима и сином Бошком, у аутомобилу београдских регистарских таблица БГ-859-237, у рану зору на Петровдан 1995. године.

УБРЗО по доласку смо се уверили да у граду нема живих Срба. Све мештане, претежно непокретне, старе и болесне особе и њихове рођаке или пријатеље који су били са њима да их негују, муслимани су поубијали. Поубијани су и сви српски ратни заробљеници.

Поубијани су и затвореници похватани при освајању околних српских села. Иста судбина је задесила и српске затворенике спроведене у Сребреницу 28. јануара са подручја Церске.

Старицу Иву Мирковић, жену од око деведесет година, нашао сам заклану и фотографисао у ходнику на улазу у неку стамбену зграду близу полицијске станице. Православна црква је разваљених врата и без крова.

ЗА Србе све познато, или пресликано, из времена Другог светског рата и усташких похода и покоља. Разлика је само у томе што је тада, за време НДХ, покоље у граду преживело десет особа српске националности. Ове садашње муслиманске, ниједан!

НАЖАЛОСТ ту, по академику Кости Чавошком, “чињеничку истину” занемарују безмало сви који се упуштају у тумачење случаја Сребренице. Поготово од времена откад су се Срби вратили у свој град, оружјем као што су и истерани. Није ми познато да ли је тај стравичан злочин поменут у извештају међународне комисије о “геноциду” у Сребреници. Не би ме зачудило ни једно ни друго. Својим прећуткивањем да су у Сребреници поубијани сви Срби ми смо продужили живот култу лажи. Са том чињеницом пред собом свет би другим очима морао да гледа на Сребреницу. Верујем да би се у таквој ситуацији другачије понашали и они који већ деценијама силом гуше истину о прогонима српског народа на просторима бивше заједничке државе.

ВАШ лист, до којег нам је посебно стало, такође је међу онима који занемарују ту сурову истину и више од две деценије побијеним Србима Сребренице нисте посветили очекивану пажњу. Зар, заиста, постоји човек који може претпоставити да животи муслиманских ратних заробљеника вреде више од живота српских ратних заробљеника? Зашто једне помињете, а друге прећуткујете? Зар животи наших заробљеника нису толико вредни да се и о њиховим убиствима обавести јавност?

ЗА многе наше ратне заробљенике не знају се ни ни гробови ни време страдања. Њихови имају неприродно здање у РС “Меморијални центар Сребреница-Поточари”, подигнут на силу и српским парама захваљујући њиховим Нато покровитељима, високим представницима тзв. међународне заједнице В. Петричу и П. Ешдауну, претходницима В. Инцка или К. Шмита.

ПОСЛЕ свега што се догодило током последњег ратног раздобља 1992-1995. године, Сребреница се сврстала у ред познатих и значајних српских стратишта насталих у 20. веку. Попут Пребиловаца у Другом светском рату.

Вечерње новости