Фатаморгана о заједничкој нацији

200
Идеолог: Јохан Иван Мерц, творац "Крижара" / Фото Документација "Новости" и фото-архив "Борба"

Милорад Екмечић

Демократски оријентисани српски интелектуалци били су последњи који нису схватили да језик није подлога националног јединства, него црквени плот који је то јединство разорио

ГЛАВНИ кривац за парламентарну анархију уместо пожељне парламентарне демократије пред диктатуру 1929. сносе српске политичке странке, које се нису отрезниле фатаморгане да је могуће вештачки синтетизовати заједничку нацију Срба и Хрвата, када је опште бирачко право, Видовданским уставом 1921, Хрватима по први пут у историји дало могућност да све католике на заједничком језичком подручју са Србима окупи под кишобран државног суверенитета јединствене нације.

Религија, као “вододелница нације”, ту је вршила једну природну функцију окупљања свог стада у јединствену државу.Демократски оријентисан српски интелектуалац био је последњи који ће прихватити да његов језик није подлога националног јединства, него црквени плот који је то јединство разорио.

НИЈЕДНА српска политичка странка није била у стању да формира један заједнички, реалан и активан српски национални програм. У томе је круг из “младобосанске генерације” пре 1914, подједнако онај његов део који се утопио у светски комунизам, као и национални део испољен у Демократској странци, на души је понео највећи део историјског греха.

Када је у време коњунктуре, непосредно после уједињења 1918, изгледало да се интегрише југословенска нација, хтели су да буду пена на том пиву. Кад је након 1925. почела да се разилази та магла и 1929. се разишла, опет су као претходница федерализације остали пена на пиву.

ИАКО је убиство браће Радић 1929. била подједнако историјска трагедија хрватског народа, саме те странке и целог духа и политике уједињења у српској историји, то је ипак за вођство хрватског покрета била једна прекретна тачка ка новом реализму. Та странка ће од 1929. бити све више југословенска, иако увек доследна у борби за интегрисање хрватске нације на католичкој верској основи.

Хрватска сељачка странка није само била главна снага васпитања католика у хрватској националној свести. Она је била и прва хрватска масовна организација која је васпитала историјску свест да цели простор до реке Дрине представља хрватске историјске и етничке границе. Хрватска странка права је то проповедала од 1861, а Католичка црква тек 1900. на првом еухаристичком конгресу помакла те границе од реке Врбас и Пливе, како је више пута формулисано у програмским актима Штросмајерове Народне странке од 1861, на реку Дрину и црногорску границу.

ПРИЛИКОМ приступања Сељачкој интернационали, Стјепан Радић је 19. јула 1924, у Москви објавио чланак да су српски православни попови и учитељи пола милиона Срба у Хрватској прогласили припадницима српске нације. У то исто време, како истиче Александар Јакир, у Далмацији је средња класа прихватала моду одрицања од хрватства, преузимања српских обичаја и чак конверзију у православље.

Покрет Срба католика је доживео благу ренесансу, што је нарочито било карактеристично за далматинске градове и острвско становништво. Насупрот томе, катилички сељаци Далматинске Загоре напуштају свој ранији отпор процесу кроатизације и постају главна социјална снага хрватске националне свести.

ГЛАВНА идеолошка и политичка снага процеса кроатизовања сељака и њихове политике конверзије од католика у Хрвате је вршила, више од сељачке странке браће Радића, Католичка црква. Као свој главни задатак сматрала је своје сопствено модернизовање. То је, практично, значило да је настојала да васпита своје свештенике у новом духу, да се ослобађа великог броја нешколованих свештеника, али да, у сразмери губитка броја у народу, повећа њихов утицај на тај народ.

Преведено на језик историјске науке, то је значило да је црква убрзано почела свој покрет Католичке акције да претвара у масовну појаву и њиме обухвати цело становништво. До проглашења диктатуре, Католичка акција је била подељена и у правом смислу није одговарала установљеним стандардима да свештеници морају да у њој буду водећа снага. Иако на челу покрета стоји римски папа, све послове организације и вођења врши једна централна хунта, са генералним секретаром.

НА ЈУГОСЛОВЕНСКОМ простору, до 1929, овај лаички део Католичке акције веома је истакнут, на штету редовних свештеника и бискупа. Постојало је једно крило које се организује под називом Домагој, са фрањевачким калуђерима као главним политичким кадром. Лаичко вођство називају, према аустријској традицији још пре 1914, Сениоратом. Друго крило је разбијено у више струја и организација.

Све чешће је водећи идеолог Католичке акције био Јохан Мерц, који се сада без изузетка спомиње са кроатизованим именом Иван иза чега се не види порекло и дечачко доба. Школовање је завршио у Паризу и најпре се истакао радом у католичкој омладини, посебно посетама Риму, где је од 1922. постојала организована католичка држава на делу. Насупрот југословенски оријентисаном “Соколу”, у оквиру кога се развијала цела омладинска и спортска активност Југославије, Католичка црква развија свој “Орао”.

ПОСЛЕ проглашења диктатуре, Иван Мерц претвара и ту организацију у широк покрет “Крижара” и “Крижарица”, како су се звале његове мушке и женске секције, Љу6одраг Димић и Никола Жутић, у својој историји католичког клерикализма тога доба (1992), цитирају Посланицу католичког епископата од 5. маја 1921: “Кршћански родитељи! Стога се нећете чудити нама бискупима, вашим пастирима, што смо подигли свој просвјед и глас, кадо смо чули да се озбиљно намјеравало одгајати вашу дјецу не у духу Исусову, већ у духу соколском… Ако хоћете да се ваши младићи и ваше дјевојке одметну од Бога, од Исуса, од Богородице, од Цркве, од кршћанског живота, од истине, од блажене вјечности, онда допустите вашим момцима у Соколе, а своје дјевојке у Соколице.” И пре тога се стално истицало да је задатак бројних католичких организација “да одгаја и буди здраву хрватску свијест”.

ПОСЛЕ папске енциклике “О божанском васпитању омладине” крајем 1929, католички епископат Југославије објављује један Меморандум у новембру 1932, као и посланицу против “Сокола”, наредне године. Већина министара у влади Петра Живковића била је против дозволе за рад друштву “Крижара”, али је због жеље да се избегне отворени сукоб са свемоћном црквом ипак то друштво остварено.

Као и неке друге католичке друштвене организације, покрет “Крижара” и “Крижарица” била је једна парамилитаристичка организација. Потпредседник “Крижара” је 1941. писао правила усташког покрета, у који се цело братство утопило.

Вечерње новости