Новак Бјелић
Протеклих двадесетак година више је речено и написано о Метохији и Косову, као најважнијем националном питању, него што се то збило у протеклих две стотине година. Томе је очигледно у великој мери допринело покретање акције Александра Вучића, председника Србије, од пре три-четири године за „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, као једном о најсудбоноснијих питања за опстанак српске државе и народа. На крају се испоставило да је овај дијалог о могућим решењима „косовског чвора” – као што су признање самопроглашене државе Косово, подела или размена своје за своју територију, „статус кво” или реинтеграција – имао циљ да „свака зверка покаже свој траг”, како би се постигао свенародни консензус, што се на крају и десило.
Јер, према анкетама бројних истраживача јавног мишљења, више од 80 одсто народа у Србији изјаснило се за „статус кво”, односно реинтеграцију и за целовиту Србију. Чак више од 60 одсто грађана Србије сматра да Србе у Метохији и на Косову треба војнички бранити ако буду нападнути, као што се то у ранијим погромима већ дешавало.
Година је 1997, предвечерје агресије НАТО-а на нашу земљу и народ. Разговор се води за време вечере приређене у Стокхолму, поводом потписивања уговора са шведском компанијом о увозу рударске опреме за руднике „Трепче”. Домаћин, потпредседник компаније Бил Самберг пита: „А зашто ви Срби стално ратујете?” Одговор је сажет у следећој причи: када је Бог делио земљу позвао је представнике свих народа, како би добили свој део земље. Пошто је представник Срба закаснио на доделу земље, Бог му рече да му не може помоћи, јер је сву земљу већ поделио. Србин га поново замоли. „Видим да си искрен и поштен”, рече Бог. „Оставио сам једно парче земље за себе, ако се некад будем повукао са престола божијег да мало уживам. Даћу ти то парче земље, али те упозоравам да ће те крваво коштати. Сви ће се отимати око твојег парчета земље, па ћеш морати крвљу да га браниш.” Бил је само рекао: „То је сушта истина, ви Срби имате све: и шуме, и горе, планине, и житнице и мора, језера, реке, бање, рудна богатства, све имате, као ретко која земља на нашој планети.” (Цитат из моје књиге „Казивања о Трепчи 1303–2018”)
Насловна страна књиге „Казивања о Трепчи 1303-2018“ (Извор: Службени гласник)
Бројни политички и маркетиншки аналитичари, колумнисти, књижевници, есејисти, дипломате, политички лидери, редовни и нередовни професори универзитета, социолози, филозофи, културни посленици и многи други, с пуним правом износе своја виђења о начину дрешења „косовског чвора”, притом пренебрегавајући историјски пример Александра Македонског (356–323, пре н. е.).
Својим мачем пресекао је чвор фригијског краља Гордија, којим је повезао јарам и руду на волујским колима и тако показао како се дреше односно одвезују разни „чворови”. Ово указује на незрелост дела политичке елите, инертност једног дела интелектуалне и културне елите, што доводи до тога да се не схвата да економска рационалност није увек пресудна када се говори о сецесији Метохије и Косова.
Овде је неопходно нагласити да су Косово и Метохија у својој миленијумској историји постојања били под окупацијом разних освајача. Први пут и најдуже окупирани су од отоманске империје, други пут, у Другом светском рату, Метохија је окупирана а затим припојена фашистичкој Италији, а Косово нацистичкој Немачкој. Трећи пут је одвојена од Србије изменама Устава СФР Југославије из 1974. године, да би се десило и четврто отимање ове српске покрајне од стране потомака европских народа, претежно Енглеза и Немаца, од нове нације под називом Американци.
Историја бележи да смо се од прве две окупације ослободили на бојном пољу, војничким путем – употребом мача. Трећу смо решили такође „мачем” – пером, уставним амандманима из 1990. године. Против четвртог, најновијег окупатора поседујемо такође мач за „косовски чвор”, мач међународног права, Резолуцију 1244 СБ УН. Треба се подсетити да је и уставне амандмане из 1989. године и Резолуцију 1244. оставио у аманет српском народу и својим наследницима Слободан Милошевић, тадашњи председник Србије и СРЈ, и то у веома сложеним геополитичким и економским околностима, неповољнијим него што су икада биле.
Дакле, у протекле две деценије нисмо успели да обезбедимо ефикасније оруђе од „мача међународног права”, Резолуције 1244. Њега морамо чврсто држати у својим рукама и уз подршку оних земаља и народа који никада нису окупирали ниједну другу земљу и народ, претварајући их у своје колоније, уништавајући их до потпуног истребљења (староседеоци Индијанци, Инке, Тоске и други). А и када су ратовали, ти ратови су били искључиво одбрамбеног карактера. Због тога су збуњујуће тврдње разних „аналитичара”, који истичу „малигни утицај Русије”, што је, најблаже речено, огољена пропаганда евроатлантских лоби-структура. Јер већина онога што је канцерогено долази на наше просторе од Запада.
Чак и поједини професори универзитета питају се, имамо ли план за Косово и Метохију. Да ли нам је потребан бољи план од Резолуције 1244 УН и постизања слоге и јединства српског народа? Јер ми, као савременици овога доба и потомци наших предака, немамо право да се одрекнемо своје земље Србије са јужном српском покрајном. Ни Србија, ни Метохија и Косово нису наши, оне су својина наших предака и наших потомака. Зато их морамо и крвљу бранити јер смо их од Бога добили.
Аутор је био генерални директор Трешче у последњој деценији 20. века
Опрема: Стање ствари
