»хоћемо да останемо Европејци, — макар и у последњој
клупи европске цивилизације« — (»Обзор« 13. Априла 1923.)
»Пре смо били авангарда европске културе, а сада настоје да
будемо аријегарда балканске некултуре« (Вођа хрватскога народа)
Можда немају свести жутокљуне папиге, да су аутомати без воље и аутодисциплине. Сигурно немају свести о томе, да аутоматски т. ј. не својевољно, без духа-душе врше становите функције, које не резултирају из субјекта него су само механичке последице вањских објеката. Па кад има такових животиња »ниже врсте« (веран сам научном речнику!) које нису свесне, да аутоматички изговарају научене речи односно мисли сваке околине у којој дуље времена живу, онда је разумијиво, да такав тип мора постојати у далеко развијенијој мери код животиња »више врсте« — напр. човека или људи.
Папига сигурно не говори зато што мора да говори нагонски или има нешто да каже, него за то, што је њезин »говор« само аутоматска последица нечије околине и нечије дресуре. Мајмуни се не возе циркуском ареном за то, што им је бицикл нужно помоћно средство бржег саобраћаја, него за то што су дресирани, имајући предходно имитујућу способност, да аутоматски изврше ту споменуту или коју другу радњу. Моћ имитовања као и опонашања свакако су еманације другог степена, пошто су тек вањске рефлексије. Противно, моћ стварања је еманација првог степена, пошто је увек оригинална унутрашња концепција.
Људи, неизмерно ташти и охоли људи, чланови »више врсте« животиња не чине изузетка ни од мајмуна ни од папига. Има тако једна секта људи, римокатоличке вероисповести која сачињава једно хијерархијско племе под именом Хрвати. Они географски наставају западну границу Балкана а забуном сврсташе их други и међу Славене. Заблуда! Пошто се на границама увек говори много и којешта, чуо сам често клепетање о т. зв. — »хрватској култури«. Ја не буди лен, много сам се трудио (пошто сам упознао и неке друге) да упознам то чудо невиђено — »хрватску културу«. Али рекоше ми, пошто је та »култура« хрватски монопол, да морам најпре тражити завичајност »културног центра« и »европске престолнице«, јер као Србин не могу се тако јефтино и лако грејати на сунцу »хрватске културе«. Добро — све сам учинио тако. Брзо затим, разочаран и гневан, пошто сам био баш латински ргеварен (последица Рима и Ватикана) одметнуо сам се у бунтовнике — зенитисте. Стојећи чврсто на репу западно-централне Европе, на западној граници дивног зенитистичког Балкана говорио сам ово: култура није папига! култура је стонога; или још боље: култура је вилени коњ. Култура је породица генија али не имитаторских мајмуна! Кул …. Ту …. Ра ……..
Љубомир Мицић, Париз, 1932.
Можда ови мали људи ни не знају, да много понављане речи губе свој првобитни смисао. Тако једна те иста реч, у разним интервалима времена, на разним местима, има разна значења, а сачињава и више појмова. Можда ови мали људи не знају, да је летећа папагајска реч »култура« доживела неколико издања — од првобитног значења обраде земље или тла до појма о највишим тековинама људског ума и људског стварања. Можда ови мали људи не знају, да је латинска реч »култура« профанисана (у њиховим устима највише!), пошто је злорабљена као монопол (доказ неславенског егоизма!) и као маска за ниске и најнеморалније циљеве. Некада, мерило за културу била је ораница, зелена детелина или врећа дуката, а данас култура је знак величине срца, висине духа и ширине душе. Данас је мерило културе песма, слика или филм, радиотелеграф, електрична струја, зенитизам — па макар то изгледало парадоксално и глупо. Али и глупост има право на живот, пошто је глупост загарантовани и најбољи услов самоодржања. На глупима свет остаје! А то је сигурно, пошто смо утврдили, да папиге немају своје воље и нису свесне својих аутоматских еманација. Тако сигурно, као што уопште не постоји никакова хрватска култура, пошто нема нигде индивидуалних односно оригиналних основа који уветују такав један специес.
Приђимо мало ближе том вештачком блефу и фантому, који је имитаторски састављен из следећих европских отпадака: 1.) нешто црквене готике Бенедикта XВ. 2.) нешто упегланих фракова Wиенер Моде — 3.) нешто скуваног асфалта од обичног кокса и катрана — 4.) нешто компилованих стихова од све четири стране света, по старости између XВИ.— XИX. столећа. 5.) нешто бечког пропалог културтрегерства. 6.) нешто преписане филозофије искључиво немачког специалитета. — 7.) нешто сушичавог журнализма срозаних ђака и литерата — 8.) нешто наказне архитектуре а ла Вирибус-Унитис. — 9.) нешто неотмених малограђана, који квитирају своју »културу« наглашавајући: ја нисам из Македоније. — 10.) нешто мондених барова који сачињавају »велеград« европске дегенерације. — 11.) нешто урођене ограничености која је оплођена ропским и фаризејским савијањем грбача код поздрава. — 12.) нешто фразерске украдене »човјечности« која сакрива у себи страх и нечовечно србождерство. — 13.) нешто »науке« која се креће ван живота а делује као грчеви у стомаку — Тако до броја 100—1000. Све је то отпадак и прирепак разних туђих »култура«, које су претрпеле свој пораз и слом у светском рату а скупним именом зове се такав вашар — еклектицизам!
Било би можда овде врло незгодуо запитати у име »хрватске културе« — што су радили хрватски песници напр. за време рата, који је вођен против човечанства, против Славена, са Хрватима и против Хрвата? Што су радили хрватски универзитетски професори и научници? Сви једно те исто! Слуганили! Ни један глас протеста, буне или револте! Певали су ропске химне и писали хвалоспеве аустроугарским ђенералима и војсковођама. Све је било спокојно у име велике велике »хрватске културе«. Што данас раде ти исти хрватски писци и научници, што представљају »културу« Хрвата који још јуче нису имали најпримарнијег атрибута културе — политичку слободу. Ни један глас протеста, буне или револте! Они здушно и подмукло сарађују на обарању без своје муке заслужених културно-политичких тековина, они страствено сарађују у најсрамотнијем атентату на културу части, срца и душе, која значи много више него све кравате »домаће творнице рубља« или хомосексуалне пиџаме »Енглеског магазина«. Они садистички уживају и подупиру вођу »народа«, чија је политика резултат само једне некултуре, политика која је основана с једне стране на мржњи и грамжљивој егоцентричности јасног будализма а с друге стране базира искључиво на некултурним увредама и погрдама најкултурнијег на Балкану — српског стваралачког народа. Запамтите: ми нисмо Христоси и нећемо допустити, да људе до краја попљују и разапну »културне« барабе!
И најравнодушнији према политичким мишоловкама и шовено-националистичким смицалицама мора у овим часовима највеће хрватске реакционарности и дегенерације да се буни, да револтира у имагинарном »културном центру« баш у име културе, у име човечје части — у име оних Срба, који су у прилог културе (обешчашћене по хрватским пеливанима), дали све уједно и за легију умишљених регионалних и патолошких пузаваца. Буним се и ја као човек у име оних, који су пред целим светом засведочили културом љубави и хероизмом срца велики енергетички императив и неоспорно човечанско право свог културног а по томе и политичког виталитета.
Далеко сам од тога, да величам уопште нашу културу. А не желим се упуштати нити у поређења нити у низање чињеница што је врло лак посао. Али није згорега да опет споменем: како је Србин Никола Тесла открио човечанству телеграфију без жица а електрично око чека у припреми триумфалну примену у животу земље. (Ово је доста да излечи болест »цултура цроатиенсис«). Али, да се једна фикција, једна обмана, једна прорачунана папагајска лаж као што је »хрватска култура« наметљиво и нама веша око врата као катанац или конопац вешала од истоветних људи и да се безобразно супротставља некој српској »некултури« — то ми не ћемо не само за то, што смо убеђени да су Срби културно надмашнији и садржајнији за педесет загребачких катедрала од Хрвата и по својој старини и по савремености, него и за то што смо жељни да истински човечно и стварно суделујемо тек у стварању нове човечанске културе. За то ћемо се одлучно бранити од сурадње медиокритета и подлих наметљиваца и централно-европских брабоњака, као што су то зенитисти и досада чинили. У име културе и наше младе расе тражимо, да се ово патолошко махнитање што пре заулари, пошто пречи сваки културни прогрес. Ми смо довољно пречистили те летеће појмове културе и цивилизације, али уистину, нисмо нигде у историји нашли примера, да би се негативност и деструктивност називали културом те неваљалство лакирано културом а лишено свих етичких основа, или дегенерација називали цивилизацијом. Ми нигде нисмо нашли, да би у европској култури (па ни у последњој клупи!) која је готово синоним беле расе, постојала и нека безгрешна девица »хрватска култура«. Напротив, добро знамо, да је свет подељен само у неколико културних сфера, да постоји осим европске, кинеска, индијска и арапска култура. Све је то старије од отрцаних »хиљаду година хрватског краљевства«. Неке су активне а неке су само музејски реквизит или реликвија. Тако, ми надаље знамо, да је Александар Велики Македонски био Балканац (зато је и могао расећи Гордијски чвор!) и да је прва култура Европе рођена у Хелади. Све то на мрском Балкану, чију елементарну снагу чува још и данас српски барбарогеније у свом великом срцу и бистрини ума. Баш на Балкану постављена је некада прва културна граница између Европе и Азије. Све ми то знамо. А требало би, да то наше знање преузму и »европске« папиге, пошто би тиме у корисније могле употребити свој инфериорни и снобовски аутоматизам. Ево, ту леже сва наша историјска, прогресивна и етичка права, да супротстављамо српски конструктивни балканизам деструктивном хрватском »европеизму«. Балканизација Европе, наш је позив и заповед. Балканизам је праснага дневног огњишта прве европске културе, те као синтеза младога дивљега славенизма и зрелих плодова класичног хеленизма, победићемо духовно у будућности снажније, него физички у прошлости и садашњости. Српски прилог човечанској култури биће неоспорно означен жигом расне балканске културе и нове балканске цивилизације. А »хрватска култура«?
»Урррааа
Обесићемо вашу перверзну културу
За женске шешире у јавним кућама
Баш кад будете у положају пузаваца
И смејати се: ха ха ха . ..«
»Хрватска култура« је ванбрачно дете ненаравног брака дресираног мајмуна и папиге, чије је право имо и адреса — преузвишена госпођа Политура Имитација де Култура, Загреб. »Хрватска култура« је швиндл и вештачко наследство оних, који још и данас чувају недељивост круне Св. Стјепана. »Хрватска култура« је љупина или мућак — свеједно — како хоћете!
Објављено у „Зениту – међународном часопису за зенитизам и нову уметност“, год. ИИИ. Но. 24. — мај — 1923.
