Документарни филм „Бојкот народа“ о догађајима 3. новембра у Косовској Митровици
Трећи новембар 2013. године. Дан када је власт у Србији својој држави, историји, закону, прецима, вери и наслеђу пуцала у срце.
Сви народи имају историју коју негују и граде је. А она је време сачињено од дана. Од тих дана највише је оних који су обични, много оних за памћење, мало је оних које славе и са поносом их се сећају али је, у српској историји, најмање оних којих ће се стидети сви рођени после њега. Такав је данашњи датум који нас сећа на 3. новембар 2013. године.
Тог дана, представници српске власти из Београда, извршили су јединствени удар на сопствену државу, њене закону, наслеђе и Устав и уредили да она потпадне под контролу другог народа, који нити је заслужује нити је икада то могао.
Комплетна српска власт тог тренутка, заједно са службама безбедности, војском, Жандармеријом, полицијом и највећим делом народа који је својим ћутањем помогао да се велеиздаја деси – згазили су и изневерили завете предака и крв праотаца.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
То се није десило због слабости већ жеље за личним материјалним благом овога света. А тај свет стајао је уједњињен у кривотворењу, након војне агресије и у овој – правној. Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ, Еулекс, медији и политичари координирано су контролисали и управљали акцијама како би вешто навукли лажну маску успеха на изборе шиптарске заједнице на Косову и Метохији третирајући их као тобож некакве “државне”.У причи то све звучи фантастично али Божијом вољом ове догађаје забележиле су и камере.
Најсрамнији од свих су они Срби са Косова и Метохије који су у тој издаји узели учешће и привидно јој дали најјачи легитимитет. Њихова имена постада су ружне и срамотне речи какве не приличи изговарати.
У свему томе добро је што смо ипак били рођени и учествовали борећи се активно против велеиздаје зарад интереса Запада за рудна блага до којих ће доћи копајући кроз земљу натопљену српском, освештаном крвљу. Ми знамо да у томе нисмо и нити ћемо учествовати и зато срам не може да прекрије ни наша имена ни наше потомке. У обе од ових група по неко ће се препознати. За многе је касно да то сада промене. А они који су изабрали част и чување завета неће ни желети то да мењају. Доћи ће време када ће се, као са Бранковићем, и овим именима крчмити људске прилике на част и на срамоту.
Обузети актуелним бригама, Срби нису могли да размишљају о свим аспектима сепаратистичких избора а нарочито не о сасвим могућем разлогу да се датум одржавања тих квази-избора, како то мрачни умови са Запада воле да пројектују, поклопио са стогодишњицом величанственог и јуначког ослобођења царског града Призрена и целе Метохије, односно у коначном смислу, Старе Србије а како су је називали у оно време – Праве Србије.
