Феномен лутајућих елита

334

Иван Зацарин

Вишегодишњи напори да се формира зона западног (у првом реду – америчког) утицаја у низу бивших совјетских република почињу да  доводе до интересантних посредних појава: до појаве лутајућих политичких елита.

А шта је у принципу (политичка)  елита? Користећи терминологију Л.Гумиљова – то су „пасионарији“ (особе са необичном страственошћу у животу – прим.прев.) и најактивнији део субпасионарија који теже да преузму и задрже политичку власт. Са процесуалног гледишта то је стварно тако. Међутим, ни једна политичка елита не постоји у вакууму, већ само у друштву. Ако се тако посматра  елита је и:

  • страта (тј. социјални слој или група, уједињена  неком заједничком  социјалном особином (имовинском, професионалном, и т.д.- прим.прев.)  са ограниченом толеранцијом;
  • група која је, без обзира на ограничену толеранцију, тесно повезана са друштвом у коме делује.

Уколико те везе нема, а група живи „не осећајући препреке пред  собом“ њене жеље за влашћу ретко успевају да буду дуже од уобичајеног политичког циклуса који је  одређен прописима изборног законодавства. Али – то је када је све идеално. Обзиром да на периферији Pax Americana важе сасвим другачија правила игре.

Првим у том послу вероватно   треба сматрати републике Прибалтика, где  лутајуће елите врсте о којој говоримо представљају директну испоруку САД-а. Затим ћемо морати да се сусретнемо и са „локалном производњом са лиценцом“. То је приметно покварило квалитет, али је ојачало сам термин, обзиром да у Украјину (користећи терминологију Ј.Тимошенко) из Грузије и Литваније стиже „инфекција добра“.  Уосталом, то важи за украјинско министарство здравља, без обзира ко је у њему. Али уколико се ради о Министарству финансија, најбоље је, сматрају, да се постављају кадрови који су проверени својим радом у Стејт департменту (Натали Ен Џареско, позната и као Наталија Јареско).

Међутим, управо је Украјина, по свему судећи, постала полигон за утабавање обновљене верзије управљања лимитрофа – искрцавање управљачког десанта из малих и гордих република које су „имале среће“. Зато је и паралела са другим аспектима нашег дивног новог света толико, да не знаш на коју страну да погледаш.

1.У принципу то је још један корак на путу ка корпоратократији, тј. ка управљању појединачним државама (макар и са фиктивним суверенитетом) као са једном великом транснационалном корпорацијом (ТНК). У суштини, то је појава слања у  познатој бизнис-пракси експата на најбитније (за ТНК) позиције у земљи у којој су у одређеном тренутку (тј. страних стручњака који се шаљу у друге земље на „привремени“ рад – прим.прев.). При том уопште није обавезно да га пошаљу из главне канцеларије – тамо и тако нема много оних који то желе, а и скупље је. Уосталом, и зашто: све је углађено до аутоматизма, а у земљама трећег света кадрови су и јефтинији и имају већу мотивацију.

2.У ствари, максимално брисање културних разлика представља залог стабилности таквог система – и за бизнис, и за Сједињене Државе које са огромном љубављу граде Границу Слободног Света. Зато када садашња украјинска влада буде свргнута – она неће остати беспослена. Она ће поћи да дели своје искуство о реформама, рецимо – у Молдавију. А можда и назад, у Грузију.

3.На крају крајева, с оне стране океана су схватили да „не треба   се стидети сопствених комплекса“ (у смислу амбиција у геополитичкој архитектури). Ако чак  и за децу из јаслица не представља тајну чињеница да се од лимитрофа  добија непријатељски  појас око РФ, онда – чему се уопште правити да САД немају баш никакве везе са новим изданцима слободе који надиру из новог мајдана –– баш све једно да ли из Кијева, Кишињова, Тбилисија или  Бишкека. Много је једноставније да се унапред направи покретна група (тешко је уздржати се од њеног  поређења  са садржином бајке „“Невероватна и тужна прича о чедној Ерендири и њеној бездушној баби“ Г.Г.Маркеса). Уосталом, тако је још јефтиније, њом је лакше  управљати, а  и постоји колика-толика гаранција  од корумпирања локалним бизнисом (предухитравајући одушевљење, морам да приметим – локалним бизнисом). А чињеница је и то да је грађанин  типа Саакашвилија  заувек на платном списку Стејт департмента, ма где био и ма шта радио).

4.И наравно, подразумева се, постављање лутајућих елита је директно повезано  са основним сценаријем  САД  који је направљен за читав преостали свет – сценаријем хаоса  којим се може управљати. Таква влада је са друштвом којим би требало да влада само у минималној вези. А то значи:

– сме да се седи само „на нож“, њену легитимност  потпуно обезбеђује онај који њом  управља.

– у лимитрофу  је практично загарантовано да код њега неће доћи до народно-ослободилачког покрета или до локалног груписања елите која оспорава право садашњем управљачу да се меша у унутрашњу и спољну политику. Ако ни због чега, а оно зато што једном у неколико година онај који управља прави једну од представа („демократски избори“, „револуција“) у којој један од протежеа замењује другог. На том плану Украјина је међу најјачим – о луталици Саакашвилију у њој се озбиљно говори као о наследнику Порошенка.

         А најневероватније је да оно што се већ сада догађа већина  прихвата  као нормално. Зато ће кроз једно пет година нови председник који улива наду демократији  (само не Јерменија, нека то не буде Јерменија!) одмах после инаугурације да добије готов кабинет министара, састављен од „луталица“, добро набијених џепова.

——————————————

Превод са: http://www.odnako.org/blogs/o-fenomene-kochuyushchih-elit/