Ростислав Ишченко
Становник који по статистици спада у просечног воли да поставља питање: ако већ постоји неки проблем зашто он није још јуче решен? Таква питања се најчешће односе на спољнополитичке проблеме. Она, по правилу, јаче одјекују, а што је још важније – човек дубље схвата своје недостатке у неким свакодневним питањима.
Исто тако човек схвата, да уколико је читавог живота радио на пример као агроном, он не уме да вози руднички истоваривач. А људи сваког дана преко телевизије слушају о међународној политици, толико често и много дискутују са пријатељима о томе, да и за себе саме неприметно почињу да осећају да су по тим питањима постали квалификовани стручњаци.
Истина, ниво решења која нуде такви „стручњаци“ може да се пореди са „политичким дискусијама“ у дечјем вртићу. Или „кад те ја само ударим!“, или „кукавицо, кукавицо!“. Односно, или наши тенкови грме Јелисејским пољима на паради, или власт „зависи од страних играча“. Уосталом, то је вечити проблем који не заобилази ни једну земљу. Обичан становник увек прецењује своје способности и квалификованост, док се туђи несхватљив рад схвата као чаробњаштво, а суштина му је – поједностављивање до нивоа који свако може да схвати. На пример, дипломате „само пију на пријемима“, бирократе „увек траже мито“, а политичари „увек лажу“ и т.д.
Много је горе када у свету у коме ми живимо данас професионални политичари и политички саветници (а да и не помињемо огромну већину новинара, политиколога и сл.) престају да испуњавају захтеве своје професије.
Проблем је у огромном броју свакодневних информација које човек једноставно није у стању да обради. Престао је да ради стари метод који је одлично функционисао још пре двадесет-тридесет година, по коме су се прво сакупљале све информације које се односе на исти проблем, па се оне прво синтетизују, затим анализирају, и тек се после тога одређује оцена ситуације и предлаже решење.
Данас, уколико стручњак покуша да обухвати све информације о одређеном проблему, он ће потпуно да заостане у пружању информација. Односно, он ће да оцени јучерашњи дан, али је дотле већ наступило – сутра. Стиже маса нових догађаја који треба да се обраде. Док ви читате, размишљате, пишете, ситуација се мења, понекад кардинално. Савремена средства комуникације која омогућују управљање глобалним процесима у режиму реалног времена и која везују у заједнички сноп догађаје који се одвијају хиљадама и хиљадама километара далеко један од другог, не остављају могућност за правовремену реакцију.
Реакција ће безнадежно да касни. Да би се успело, уместо да се управља догађајима, мора да се прелази на управљање информацијама. Уколико покушавате да у управљању догађајима одузмете иницијативу политичком опоненту, ви од самог почетка себе стављате у положај подређеног. У данашњем информационом свету увек ћете остајати у положају онога који реагује, односно који губи. Преузимање иницијативе је могуће само у информационом простору, и то само формирањем и ширењем по квалитету нове информације, стварањем другачије информационе стварности, другачије информационе матрице.
Није толико важно колико цела ваша матрица одговара стварности. Важно је да њен сваки појединачни елемент буде тачан, и да се може проверити. Потрошач информационе садржине је, баш као и ви, неспособан да у режиму реалног времена оцени сву реалност коју сте ви створили. Он може само да поверује или да не поверује, ослањајући се на своју способност да оцени неки појединачни елемент ваше стварности. Уколико су сви ваши елементи тачни, то значи да ће различите групе потрошача, оцењујући различите појединости, долазити до закључка о слагању о реалности свега што је саграђено, без обзира на своју неспособност да га постигне. А уколико потрошач буде наилазио на лаж у ситним стварима, он ће престати да верује и у крупне.
Тако, на пример, украјинска (и западна) концепција догађаје у Украјини с краја 2013-2014. године све до данас губи у односу на руску, због очигледне лажљивости основних – полазних тврдњи. Јавне гаранције Јануковичу и тренутно кршење већ договореног. „Мирни демонстранти“ са аутоматима који су освојили парламент. „Право сваког да га чују“ и убиства мирних становника у Одеси и Донбасу само зато што су исказали своје ставове. „У Украјини нема нацизма“ и хиљаде јуришника уместо процесија са бакљама, читаве војне јединице у саставу ВСУ и ВМД са заставама са нацистичком симболиком.
Управо је то неслагање унутар украјинско-евро-америчке информационе матрице, које је било очигледно свима, а никако не референдум, легитимисало у очима европског јавног мњења прелазак Крима у састав Русије. Одлуке било ког референдума могу да се узимају у обзир, а могу и да се не прихватају (као што се то већ више пута догађало, између осталог и на постсовјетском тлу). Али очигледне лажи украјинске пропаганде по питањима од другостепеног значаја чине неубедљивом и позицију Кијева по питању Крима. Просечни западни човек није у стању да провери ко је конкретно на Криму у праву, али у случајевима када је провера била могућа, он се више пута убеђивао да руска слика света адекватније одражава стварност од украјинске. Значи, тај човек ће почети да верује Русији и у другим стварима.
При том треба да се разуме да хипотетичка информациона стварност која се састоји искључиво из тачних и проверљивих елемената уопште не мора да буде истинита сама по себи. Али то и није важно. У наведеном случају је важна перцепција. Што мање западно друштво верује у легитимитет украјинских претензија у вези са Кримом, то је теже спроводити политику антируских санкција. Друштво је спремно на извесна ограничења (а санкције наносе огромну штету Европској унији) под условом да је сигурно у своју истину, али да пати због лажи (тим пре уколико је она туђа) оно не жели.
Тако произилази да је руска позиција у вези са Кримом прихваћена, и то не зато што се она не може оспорити, већ зато што се њој више верује него украјинској, обзиром да елементи које становништво може да провери одговарају стварности, за разлику од многих елемената украјинске позиције.
Тако су и у Сирији, и у Украјини, и свуда другде наши противници били спремни на сваку могућу реакцију Русије у реалном свету и за давање убитачног информациониг одговора. Информационе матрице у којима је Русија представљена или као агресор, или као „гњида“ су већ биле припремљене и требало је само да се сачека на реакцију па да се пусти у промет она одговарајућа (у ствари, највероватније – обе истовремено).
Када је Русија сама пренела рат у виртуелно-информациони простор, преузела иницијативу и понудила сопствену матрицу, свој виртуелни свет који је био убедљивији од западног, испоставило се да противници нису били спремни на то. Уосталом – нимало чудно. Само замислите у каквом бисте били шоку када бисте били у тенку који се кретао са намером да поубија дивљаке, наоружане копљима и преисторијским мускетама, али се одједном нађете под ударом савремене високотехнологичне авијације. Запад се нашао отприлике у таквој ситуацији када је одлучивао да поведе хибридни рат са Русијом која је живела у прединформационом свету и која је поседовала могућности касног СССР-а, али се одједном сударио са хибридним (између осталог и у информационом погледу) напорима Москве који су били на вишем технолошком нивоу од његових.
Целокупна хистерија одлазећег Обаме и глобалиста који доживљавају пораз за поразом управо се дешава зато што њихов непријатељ, за кога су мислили да је дечкић, таман згодан да се изудара, одједном дрчно, подло преварио просвећени Запад и по Вашингтону и по Бриселу ударио њиховом сопственом тољагом. Стварно увредљиво!
Међутим, свака медаља има две стране. Враћам се на проблем о коме сам започео причу у почетку текста. Испоставило се да су многи професионалци који су били навикнути да раде у старој информационој средини, у оквиру касносовјетских технологија, постали неспособни да прихвате промене до којих је у међувремену дошло. Као смели коњаник који је започео своје службовање шездесетих-седамдесетих година 19. века, када су се армије, као у време Наполеона, још постројавале у чврсто збијене редове и у напад ишле у колонама , и који је у рововима Првог светског рата размишљао о дегенерацији човечанства, о томе како рат више у себи нема баш ничег витешког, јер је лишен султана, чакоа и украшених сукнених мундира изгубио свој некадашњи сјај, а да се уметност ратовања изродила у обично млевење артиљерије која противника гађа иза заштићених позиција.
И не може се, међутим, рећи да је такво размишљање било скроз погрешно. Неке спољне црте су исправно схваћене. Једноставно – нове технологије су промениле карактер рата, мада нису промениле њене главне принципе, које је формулисао још Сун Цу. До 1914. године официри војски прошлих периода постали су безнадежно застарели. Талентовани појединци су могли да процене промене које су се догађале и да схвате потребу за адаптацијом војне теорије и праксе у обуци војске. Нова генерација је већ учена по новим принципима. Али за већину јунака из друге половине 19. века у ратовима с почетка 20. века више није било места (мада су многи међу њима били живи, па чак и млађи од Суворова из времена његовог Италијанског похода).
Потпуно иста ствар се дешава данас са „официрима и генералима“ информационог фронта. Неко је интуитивно осетио нову реалност и у њу се уградио. Неко гунђа и покушава да врати „добра стара времена“.
Обзиром да данас баш информациона кампања постаје главни облик ратних дејстава у хибридном ратовању (класичне оружане снаге пре играју улогу фактора који спречава противника од покушаја да окрене шаховску таблу, те га тако тера да ипак игра по правилима), образовање и обука новог информационог корпуса у складу са иновацијама које су потпуно промениле лице рата почетком 21. века, потребно је ништа мање него што је у почетку – средини 20. века било образовање новог официрског корпуса способног да на бојном пољу ефикасно искористи иновације које су се тада појавиле у облику тенкова и авијације.
Талентовани појединци могу да победе у бици, или чак и у војној кампањи, али рат добија – систем.
—————————-
ПРЕВОД ФСК
Извор: http://russnov.ru/rostislav-ishhenko-alternativnaya-istoriya-13-01-2017/
