О томе рату ћути се у уџбеницима, иако се радило о истинском рату, са артиљеријским плотунима, са погинулим и заробљеним, са победницима и побеђеним, са трибуналом над пораженим и празновањем победника који су добили надокнаду. Битке овог непознатог рата одвијале су се на подручју 12 губернија Руске Империје у периоду 1858-1860. године…
Тај рат историчари чешће називају „трезвењачки бунт“ јер су сељаци одбили да купују вино и водку, цела села су давала завет да неће да пију. Због чега су то они радили? Зато што нису желели да на рачун њиховог здравља профитирају порезници – тих 146 људи у чије џепове су се сливали новци од продаје алкохола по целој Русији.
Порезници су водку буквално наметали; ако неко није желео да пије, и он је, свеједно, морао платити за њу; таква су тада установили правила…
У то време у Русији је постојала пракса: сваки мушкарац је припадао одређеној кафани и уколико он није испио своју „норму“ и сума од продаје алкохола се показивала недовољном, то су пабирчење новца кафеџије узимале од локалних дворова, којима је припадала крчма.
Трговци су, оцењујући укус, надувавали цене: године 1858. ведро водке се уместо за три, продавало за десет рубаља. Коначно, сељацима је дозлогрдило да хране паразите, па су без речи почели са бојкотом трговаца вином.
Сељаци су се удаљили од кафане не само због похлепе, него и због принципа: марљиви и вредни власници су видели да њихове комшије сељаци један по један попуњавају редове горких пијаница, којима већ ништа осим пијанчења није било слатко.
Страдале су жене, деца, и да би се зауставило ширење алкохолизма међу сељацима, на скуповима у заједници народ је одлучивао: У НАШЕМ СЕЛУ НИКО НЕ ПИЈЕ!
Шта је преостало трговцима вина да ураде? Они су снизили цену. Радни људи нису реаговали на „доброту“. Шанкери су, да би сузбили трезвењачка расположења, најавили бесплатну дистрибуцију водке. И на то људи нису клонули, одговор је био чврст – „Не пијемо“!
На пример, у Балашовском округу Саратовске губерније, у децембру 1858. године, 4752 човека су одбила конзумирање алкохола. У све крчме у Балашову су поставили стражаре да би посматрали да неко не проба вино, а ако би неко прекршио завет он би по пресуди народног суда био кажњаван или подвргаван телесном кажњавању.
Сељацима су се придружили и грађани: радници, чиновници, дворјани. Трезвеност су подржавали и свештеници, благосиљајући парохијане на остављање пића. То већ није била шала и уплашени произвођачи вина и трговци напитака су се пожалили влади.
У марту 1858. године министри финансија унутрашњих послова и државне имовине издали су уредбу за своје ресоре. Суштина уредбе је да се забрани трезвеност. Локалне власти су дале инструкције да се не дозволи организација Трезвењачких друштава, а већ постојеће казне због апстиненције вина укинути и убудуће избегавати.
И тада се, као одговор на забрану трезвености, по Русији и расплинуо талас погрома. Почевши од маја 1859. године на западу земље, бунт се проширио до обала Волге. Сељаци су уништавали алкохолне фабрике у Балашевском, Аткарском, Хвалинском, Саратовском и у многим другим областима.
У Вољску је 24. јула 1859. године група од три хиљаде бунтовника разбила винску изложбу на сајму. Квартални чувари, полиција, мобилишући резервне екипе и војнике 17-те артиљеријске бригаде, узалудно су покушавали да умире бунтовнике.
Побуњеници су разоружали полицију и војнике, и пустили затворенике из затвора. Тек после неколико дана војска која је стигла из Саратова завела је ред ухапсивши 27 људи (а укупно у Вољском и Хвалинском округу у затвор су послали 132 човека).
Све њих је истражна комисија осудила само на основу сведочења кафанских људи који су оптужили ухапшене за проневеру вина (разбијајући кафане, бунтовници нису пили вино него га просипали у земљу), не поткрепљујући своје оптужбе доказима. Историчари истичу да није забележен ни један случај пљачке, новац су пљачкали сами запослени у кафанама, сваљујући губитак на бунтовнике.
Од 24. до 26. јула по Вољском округу је било разбијено 37 кућа у којима се точио алкохол, и за сваку од њих од сељака су наплаћиване велике казне за рестаурацију тих биртија. У документима Истражне комисије сачувана су имена осуђених бораца за трезвеност: Л. Маслов и С. Хламов (сељаци из села Сосновка), М. Костиунин (село Терса), П. Вертегов, А. Володин, М. Володин, В. Сухов (село Донгуз).
Они војници који су узели учешће у трезвењачком покрету путем суда су кажњени „лишавањем свих права на имовину, а нижи чинови су лишени медаља и значки за беспрекорну службу, који су такве имали, кажњавали се шибањем кроз строј од сто људи по пет пута и слати су на тежак рад у фабрикама на четири године“.
Укупно је у Русији у затвор и на тежак рад упућено 11 хиљада људи. Многи су погинули од метака: побуну је угушила војска, која је добила наредбу да пуца у побуњенике. По целој земљи је спровођен погром над онима који су се одважили да протествују против опијања народа.
Требало је учврстити успех. Како? Влада је, попут хероја популарне филмске комедије, одлучила: „Ко нам смета, тај нам и помаже“. Укинули су откупни систем продаје вина и уместо ње увели акцизу. Сада је свако ко жели да производи и продаје вино могао да плати порез државној благајни, богатећи се на опијању својих суграђана.
Превод ФСК са руског: http://storyfiles.blogspot.ru/2017/04/blog-post_10.html
