Доњецка Народна Република преузима контролу свих фабрика (2)

298
Ростислав Ишченко

О жестокости украјинских нациста и њиховој потпуној равнодушности за патње цивилних становника Донбаса. Мајдан је био могућ  само уколико  се међу становништвом изазове мржња. Та мржња је изазвана и у највећој мери је била усмерена према Источној Украјини и Русији. При том  су та два појма повезивана. Мајдан је Источну Украјину видео као територију, полуокупирану од стране Русије, као русифицирану територију на којој живе Украјинци које треба спасавати од Русије. Па су они и кренули да је „спасавају“. Осим тога, кијевској влади је, како би после државног пуча опстала, био неопходан спољни непријатељ, и тај непријатељ је опет нађен у Русији. Изјавили су да постоји руска агресија. У самом почетку је заиста постојао приличан број добровољаца, али се врло брзо  њихов број јако смањио, јер су почели да се крију од мобилизације,  мада су првих месец – месец и по дана пред регрутним центром били чак и редови. И приличан број оних који су се тада нашли у армији као добровољци заиста су ишли да би спасавали Отаџбину од спољне агресије. Огорчен је био свако на сваког. И већ је било касно да се било ко окрене и каже: друштво, рекло би се да смо се преварили, хајде да Донбас оставимо на миру. Већ је била заузета одређена међународна позиција, и другачију Украјина више није могла да заузме.

            Већ је била заузета и одређена унутрашња позиција. Најважније је да је маса људи у самој земљи већ била обрађена путем пропаганде и стављена у позицију да је неко жртвовао живот, неко здравље, а неко своју имовину ради остварења високе идеје о заштити Отаџбине. Тако да је постало немогуће просто прићи некоме са друге стране и рећи „другар, преварили смо те“ или „драги мој друже, разбеснели смо се, али није требало“.  А радило се о људима у чијим је рукама било оружје. Они такве грешке не могу да схвате. Ето тако се украјинска влада нашла у ситуацији да је Донбас постало врло тешко чувати, али је исто тако  постало немогуће одбацити га.

            А чињеница да Украјинци покушавају да становништво Донбаса доведу у максимално некомфорне услове – то је и због менталитета, и због грађанског рата. Степен мржње је био баш високо подигнут! Међу опонентима  је на обе стране дошло до губљења правих људских особина. Зато не само због команде из Кијева, већ и по сопственој иницијативи, и не само неки тамо језиви нацисти, већ и потпуно нормални мобилизовани су – периодично пуцали – из досаде.  Неко из митраљеза, а неко и из топа. Наравно, јасно је да када дође до масивне ватре, када се то дешава читаве недеље – то је командовано из Кијева. Али када се чују само појединачни пуцњи – то је локална иницијатива, то је, у ствари, некоме постало досадно и он је одлучио: а што да се мало не  забавим? Првих месеци конфликта на интернету је био велики број снимака (све док Украјина није увела више-мање стварну војну цензуру) на којима су војничине – учесници  показивали како се забављају, пуцајући по стамбеним четвртима из аутоматског топа  са оклопног транспортера, или из још неког оружја.

            Грађански рат је у свакој земљи најтежи. Јер, човек који је кренуо да ратује против спољног агресора у принципу у њему види исто таквог човека, какав је и он. Нешто се догодило, државе су се због нечега посвађале, ми се боримо, али то није конкретно мој рат, ја од тебе баш ништа не тражим, немам шта да са тобом делим. Само – ја тебе конкретно мрзим. И ти и ја конкретно имамо различита гледишта, када се размишља о путу којим држава треба да иде дијаметрално супротна. И дошли смо до таквог степена мржње да више не можемо да се договоримо, да не можемо да нађемо компромис, да не можемо да се сложимо са тврдњом да ко ће да одређује стратешки правац државе може да се реши и изборима. Узимамо оружје у руке и идемо да убијамо супротну страну, сматрајући да ће уништење оних који мисле другачије од нас довести до добробити наше земље. И када је ситуација таква – више нису потребне никакве нове команде, не требају више никакве идеје кијевског врха, које их, уосталом, откако постоје Кијев и није имао, осим како да  краду, па да побегну. Сасвим довољно једноставно да мржња достигне највиши могући ниво.

            Методице за изазивање мржње су прописане много пре немачких, а тим пре украјинских нациста – још у царствима Шумера и Акада, у Асирском царству. Чим се појавила држава, појавили су се и државни интереси, рат, уосталом и – геноцид.  А рани историјски геноциди су били такви да нема тог Хитлера који би са њима могао да се упореди – он је само могао да машта о нечем таквом. Без обзира што је поседовао савремене технологије геноцид је ишао покретном траком, али он није успео чак ни Јевреје да уништи, па чак ни само у Немачкој: има их који су ипак преживели. А у време првог периода ратова у историји народе су брисали са лица Земље баш сасвим – није нико остајао. А борили су се каменим, у бољем случају бакарним копљима и секирама…

            Економска компонента донбаских процеса. Колико је важна одлука Русије да угаљ за коксовање испоручује жељезарама народних република Донбаса?

            Пребацивање економије и спољне трговине Донбаса на Русију је почело још пре две године. Са Украјином су била повезана само она предузећа  и оне области  где је постојао узајамни интерес. То значи, нпр. када је Донбас за Украјину био једини испоручилац угља, а Украјина за Донбас  – једини купац угља, трговина је вођена по линији Донбас – Украјина. А када је, на пример „Лугансктепловоз“  производио дизел-локомотиве  које Украјини нису биле потребне,  и   уопште никоме нису требале осим Русији, онда је Јужна Осетија постала главни увозник тих возова у Русију. То већ више од две године ни за кога није тајна. Тако су се предузећа Доњецке области појављивала не само на руском, већ и на међународним  тржиштима. Уосталом, у своје време    су се  са познатим  Ахметовим играле компликоване игре зато што је било потребно да се сачувају и предузећа ДНР, и предузећа ЛНР, како би могла да се појаве  на светском тржишту.   До   пребацивања економије  је углавном одавно дошло зато што је извршено пребацивање финансијског система: у непризнатим државама Донбаса одавно се као једина валута, у суштини, користи само рубља. А када вам је рубља основна валута, то онда доказује  за кога се везује ваша економија, за кога  је  везана. Зато је немогуће назвати судбоносном одлуком  испоруку угља за коксовање   неким Донбаским предузећима .

            Пребацивање фабрика и рудника са украјинске јурисдикције се спроводи  одлучивањем руководећих органа ДНР и ЛНР. Када они убеде предузећа да плаћају порезе  локалној  благајни, а не украјинској – то је одлазак из украјинске јурисдикције, и до тог прелаза  у Донбасу постепено долази. Проблем није у чињеници да се предузећа не могу пребацити на другу пореску јурисдикцију. Уколико код вас  територију контролишу  људи са аутоматима у рукама, ви ћете све што пожелите моћи да пренесете у своју јурисдикцију зато што ви познајете све, и све можете да „притиснете“. Али  проблем је у томе  да та предузећа треба да раде. Многа предузећа Донбаса су била повезана  или са украјинским тржиштем, или са светским. Нису више имали коме да продају оно што произведу. „Лугансктепловоз“ је имао среће – свој производ је могао да продаје Русији.  Било их је још који су имали среће.  Али значајан део предузећа је морао да има  излаз  или на светско тржиште, или на тржиште Украјине. И управо са тим је била повезана чињеница да она нису пребацивана на локалну јурисдикцију. Све док су се централне канцеларије (Ахметова и других)  налазиле у Кијеву – порези су тамо плаћани. И зато су предузећа настављала да раде за светско тржиште, зато што то правно нису била предузећа ДНР и ЛНР, против којих су уведене санкције, већ украјинска предузећа за које није било санкција. Људи су радили и примали су плате. А када су решени проблеми са изласком на одговарајуће тржиште које је замењивало оно које је потенцијално могло да се изгуби – у зависности од тога предузећа су прелазила на јурисдикцију ДНР и ЛНР. Већ је и цео низ предузећа Ахметова почео да плаћа  порезе у ДНР и ЛНР.

            Савремена предузећа представљају врло компликовану ствар са гледишта продаје  својих производа. На тржиштима је тесно. Ако имаш неко тржиште не смеш да га изгубиш. Шта се дешава када се тржиште изгуби најбоље се види на примеру Украјине. Зато ће прелаз  из јурисдикције Украјине на јурисдикцију ДНР и ЛНР   трајати прилично дуго.  Уосталом, и на Криму је прелазак под руску јурисдикцију трајао прилично дуго. Било је предузећа која су по годину и по, по  две године остајала под украјинском јурисдикцијом. Посебно ситне приватне фирмице које су у своје време биле регистроване у Украјини. Оне су настављале доста  дуго да раде док нису успевале да изаберу где им је боље и како им је згодније. И нико их није дирао.

О могућности да Русија призна народне републике Донбаса. Признање, непризнање, полупризнање – то је чисто технички проблем, који се решава полазећи од тога каква је ситуација настала. Ситуација може да буде јако добра и може да омогући да се призна одређена држава, а може да буде и тако лоша да другог излаза, осим признања, нема. На пример, Абхазија и Јужна Осетија су признати  као резултат војног напада Грузије што је   потпуно очигледно  представљало   лошији излаз од преговарања. Али кад је почео рат –    Абхазија и Јужна Осетија су признати. Како ће се признати или не признати Донбас – сада не могу да кажем. Уколико се кроз месец или два, сутра или кроз пола године  Украјина распе – зашто да се Донбас не  призна?Само као шта? Зато што постоје различите варијанте. Он може да се призна као нова легитимна влада читаве Украјине. Могу да се признају владе конкретних региона…

            Проблем признања  – то није проблем „сливања“  или „не сливања“.  Русија је од почетка подржавала Донбас.  Опкољени, разбијени, избачени практично у иностранство, таксисти и фризери су „незнано одакле“  нашли стотине тенкова, стотине артиљеријских цеви и уништили су половину украјинске групације која се борила против њих. Нема сумње ко им је, на који начин и како помогао. Сасвим сигурно је да то нису биле Сједињене Америчке Државе.  И чињеница да су се ДНР и ЛНР одржале три године – такође није заслуга САД-а. Као и то, да  је у Донбас довучена маса новца и ресурса. Јасно је да је у  ситуацији, како би се говорило о томе да је неко некада  негде некога припремао да споји – морао је да постоји „врло значајан“  политички таленат. А када наступи признање – то је питање које се решава према могућностима и у зависности  од сложене геополитичке поделе. Ми не живимо у безваздушном простору.  Око нас је маса земаља, маса конфликата, маса ствари  о којима треба да се договарамо. Осим Украјине, осим Донбаса имамо и Сирију. Имамо компликован процес преговора  у вези са Евроазијским савезом у који је већ укључена и Кина. Имамо компликован процес преговора са Европском унијом. А све то  су величине које апсолутно узајамно делују и које једна на другу имају непосредан утицај. Уосталом, а шта ће се радикално променити од тога да ли ће Русија званично признати донбас? Још два ситна дипломата (или чак можда само један) добиће дужност представника   народних република. А што се тиче осталог – признање докумената постоји, трговина постоји, економска подршка такође, такође и финансирање, практично увођење у зону рубље такође. Па ми признајемо да је за нас Белорусија Савезна држава, а такве дубине интеграције као са ДНР и ЛНР, за које би се  рекло  да нису признати – нема.