Јевгениј Чернишов
У првом наставку поменули смо неке историјске корене антиправославне оријентације Запада, а сада да се пребацимо у савременост. Какве опасности могу да нам запрете од савременог Запада? Пре свега – опасност препознавања себе као „православне гране хришћанства“, популарна због слабе повезаности народа са црквом, јер се такав свет лако заинтересује за површинске доктрине које имају везе са хришћанством. То је опасно и зато што, осећајући се као „грана хришћанства“, ми дозвољавамо да у једино право хришћанство уђе латинска јерес која нас полако прожима и разлаже, изнутра руши наше унутрашње духовно језгро, нашу способност да до краја останемо верни православној хришћанској вери.
Схватајући то, ми треба да будемо изнутра прожети поимањем себе као народа-богоносца, као носиоца велике мисије одбране овог света од доласка Антихриста. Гедајући у савремени Запад – зар не осећамо истинитост речи апостола Павла да „већ се ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава“. (2 Тес. 2.7). Зар ми не видимо да је Русија последња препрека на путу сина погибељи? Зар не тежи он да се устоличи у Божијем храму, као Бог, издајући се за Бога (2Тес.2:4). То није тамо о некоме, то је о нама и нашем времену. О Светој Русији и „прогресивном Западу“.
Читаво човечанство се дели на две цивилизације – на ону која опстаје и апостасијску (отпалу). Запад који се некада клањао Христу данас свечано призива Антихриста. Пред њим се отварају све капије, падају последње преграде, толерантно се заборављају последње Христове речи. И Запад, који је пао пред ноге Антихриста, на свом заласку, тамо вуче и нас. То је тако слатко: „слободан живот“, „слободна љубав“, „слободни секс“… Бескрајна слобода…
Али, Запад је лукав. Он делује изокола, саблажњавајући нас „сарадњом“ у решавању „заједничких проблема“ – у борби са бедом, „дискриминацијом“ и сл. (Овде је Бергољо врло активан).
Не у духовном, већ у материјалном свету превртљиви Латини једва чекају да нас увуку и своју пучину детаља, у којима обитава њихов отац. У томе је дубока противуречност међу нама у схватању хришћанства. „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“. (Мт, 6:33) – тако је завештао Христос и тако смисао схватају православни хришћани. Да се гради „царство Божије“ на земљи, овде, одмах – тако су увек хришћанство схватали Латини. А то је привлачно. Комфорно. Ето шта привлачи вернике у земљама заласка. И ето преко чега прилази ђаво, тако што убеђује – саблажњава да се свет приклони њему и његовим задовољствима.
Римска црква је дубоко јеретичка. Немојте да се приклањате њиховим позивањем на апостола Петра који је основао римску катедру. Када би сазнао до чега је дошао Ватикан, апостол Петар би се ужаснуо. Стручњак за Ватикан, Олга Четверикова, тако пише у својој књизи „Издаја у Ватикану, или Завера папа против хришћанства“:
„Идеја – водиља католицизма, која обезбеђује чврсто хијерархијско уређење читавог његовог система и која га претвара у снажну организовану снагу, је идеја о папском примату. Она се изражава у признању римског понтифика за намесника Христа на земљи, видљивог старешину Васељенске Цркве који поседује потпуну, врховну и универзалну власт. Та је власт поткрепљена догматом о непогрешивости папског учења о питањима вере и моралности (који је донет на Првом ватиканском сабору 1870. године и потврђен на Другом 1962 – 1965.год.). Зато што је идеја о примату римског понтифика дубоко противуречна учењу Исуса Христа, те представља главни извор свих заблуда римске цркве. Православље католицизам дефинише као јерес. Зато и сусрет Московског патријарха са папом за Ватикан ће бити знак признања његове лажне науке као истине и омогућиће му да Руску православну цркву сматра да је и она у сфери његовог стварног утицаја“.
Зашто Ватикан већ деценијама покушава да направи такав сусрет? Шта ће му то? Зашто ни са ким другим није тако упоран? Потребан му је зато што он одлично зна КО остаје у вери спасења, а и КОГА треба натерати да му се потчини. Кроз „хришћански дијалог“ – отворено, кроз агресивни прозелитизам – ћутке. А све то је директно супротно Светом писму, јер Христ може да се проповеда само тамо, где Га још нису упознали (погл. Рим. 15, 20-21). То значи да Латини сматрају да ми не познајемо Христа! Па о чему са њима онда да се разговара?!
Све се ради језуитски лукаво. Бергољо је одмах, чим је изабран за папу, причао о свом поштовању Православља. Шта мислите – то је он просто тако изрекао? Познавалац православног обреда, он наравно зна на коју страну треба да „реформише“ римску цркву како би постигао циљеве.
Цариградски патријарх Вартоломеј одавно служи екуменској саблазни. Екуменизам – то је идеологија уједињења свих хришћанских цркава, која је настала у протестантским круговима. У суштини, то је идеологија глобализације, само за вернике хришћане. Године 1948, када је у Амстердаму основан централни орган екуменског покрета – Светски савет цркава, Руска православна црква је одмах осудила тај „покрет“. Архиепископ Серафим Собољев је екуменизам окарактерисао овако: „Сећајући се његове суштине и његових циљева ми ћемо у потпуности да одбацимо екуменски покрет јер је у њему вероломство православне вере, издаја и предаја Христа, што ми морамо на сваки начин да избегавамо, како бисмо испунили речи преподобног Серафима: `Тешко оном који ма и за једну јоту одступи од Светих Васељенских сабора`“.
Шта хоће да постигне глобалистички врх? Да све закључа у комфоран и пријатан концентрациони логор глобалних сразмера, да сваког затрпа индивидуалним дигиталним играчкама, али и да зароби наше душе. А да би све згрнули на глобалну гомилу – баш све мора да се подведе под идеолошко образложење. За то се користе и екуменизам, и „хришћански дијалог“, и „толеранција“, и све ђаволове саблазни. Предвиђајући све то преподобни Кукша Одески је написао: „Наступа задње време. Ускоро ће бити екуменски Сабор, који ће се звати `свети`. Али – то ће бити баш онај осми сабор који ће представљати скуп безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну…“
На сваком кораку нас сачекују опасности. Морамо да будемо безгранично будни! У принципу – са јеретицима не сме да буде никаквог дијалога! Такав дијалог једноставно нема смисла. О чему да се прича са оним који су издали Христа, и заменили га собом и својом „безгрешношћу“?
Они који су прочитали овај чланак сигурно су много пута помислили: пре него што оптужи католике, нека аутор мало погледа на наше „преждране попове“. Али, прво, ја оптужујем не католике, већ католичку јерес. А друго: прво пођите у цркву, о којој ће много њих да прича, поготово они који никада у њој нису ни били. А ако пођете, али не једном, да бисте нешто наручили, ви ћете се уверити да огроман број свих чудовишних оптужби које се односе на Руску православну цркву представљају апсолутно пусту причу, без праве подлоге. То су оптужбе оних који себе, вољеног, стављају, ја нећу рећи изнад Бога, већ – и изнад Отаџбине.
„Ко неће да нахрани своју армију, храниће туђу“ – једном је рекао Наполеон. Па ето, дошла су таква времена да онај, ко је против Православља, тај свима нама својим нечињењем и равнодушношћу приближава глобалну содомску антицркву.
Зато ми, неравнодушни синови Свете Русије, морамо за своју девизу да узмемо речи преподобног Кукше Одеског: „Молим вас, останите у православној вери до краја ваших дана и тако се спасите!“
——————————–
