Олег МАТВЕЈЧЕВ
Мит је оружје. Древни кинески војсковођа, филозоф рата Сун-Чи је говорио: “Онај ко побеђује без битке, уме да ратује. Уме да ратује и онај који заузима тврђаве бз опсаде. Уме да ратује и онај који уништава државу без армије” – он је овде говорио о сили Мита. Историја сваког народа, његово духовно здравље, његова вера у себе и своје снаге, увек се базира на неким митовима и управо ти митови постају жива плот и крв тог народа, његова оцена места у универзуму. Данас је наша свест постала поприште битке идеја два мита. Црног Мита о Русији и Светлог Мита о Западу.
Нема сумње да већина историчара, публициста, писаца итд., њега несумњиво држи за владара “без преседана”, у суштини патолошког тиранина, деспота, крвника.
Не би било лепо оспоравати да је Иван IV био жесток владар. Историчар Скриников, који је посветио неколико деценија изучавању његове епохе, доказује да је при Ивану IV Грозном у Русији оствариван “масовни терор”, током кога је било убијено између 3 и 4 хиљаде људи.
Но, поставимо питање – колико људи су на онај свет послали западни савременици Ивана Грозног: шпански краљеви Карло V и Филип II, краљ Енглеске Хенри VIII и француски краљ Карло IX? Испоставља се да су они сами на жесток начин побили стотине хиљада људи. Тако је, на пример, управо у време синхроне владавине Ивана Грозног – од 1547 до 1584. године, само у једној Холандији, која се налазила под влашћу Карла V и Филиппа II, “број жртава… достизао до 100 хиљада”. Међу њима је “спаљено живих људи 28 540”. Француски краљ Карло IX је 23. августа 1572. године узео активно “лично” учешће у такозваној Вартоломејској ноћи, за време које је зверски било убијено “више од 3 хиљаде хугенота”. Само зато што су били протестанти, а не католици, на тај начин је за једну ноћ убијено приближно толико људи колико за све време терора Ивана Грозног! “Ноћ” је имала свој наставак и “укупно је у Француској погинуло тада током две недеље око 30 хиљада протестаната”. У Енглеској Хенрија VIII, само због скитничарења око главних путева “је било обешено 72 хиљаде скитница и сиромаха”. У Немачкој, приликом гушења сеоског устанка, кажњено је више од 100 хиљада људи.
И упркос свему, ма колико чудно и чак запрепашћујуће звучало, и у руској, и у истој мери у западној свести, Иван Грозни се представља као неко ко се ни са ким не може поредити, као уникални тиранин или крвник.
Нешто слично се догађа и са другим примерима Иванове жестокости, који се морају рзамотрити без уобичајене пристрасности и опирати се на документована сведочанства и просту логику.
Мит 1: Безразложни терор
Највероватније је то главни аргумент против Ивана. Као, само забаве ради, грозни цар је секао главе ни за шта кривих бојара. Иако периодичне појаве широко осветљених завера у бојарској средини не одриче ни један историчар који држи до себе, ако ништа друго, због тога што су завере уобичајена ствар при сваком царском двору. Мемоари из те епохе препуни су прича о безбројним интригама и издајама. Чињенице и документи – тврдоглава су ствар, а они сведоче да је против Грозног било предузето неколико опасних завера, које су следиле једна другу, завера које су објединиле многобројне учеснике из царског окружења.
Тако су 1566-1567. године била пресретнута писма од пољског краља и од литванског хетмана, упућена многим познатим поданицима Ивановим. Међу њима је био и бивши коњушар Чељадин-Фјодоров, чији чин га је практично учинио руководиоцем Бојарске Думе и давао му право одлучујућег гласа приликом избора новог Цара. Поред њега, писма из Пољске је добио и кнез Иван Курјакин-Булгачов, затим три кнеза Ростовска, кнез Белски и неки други бојари. Само Белски од свих њих није ступио у самосталну преписку и предао је Ивану писмо у коме је пољски краљ предлагао кнезу простране земље у Литванији за издају руске државе. Остали адресанти Сигисмунда су наставили писмене односе са Пољском и припремили су заверу, чији је циљ био постављање на руски престо кнеза Владимира Старицког. У јесен 1567. године, када је Иван предводио поход против Литваније, њему су допала шака нова сведочанства о издаји. Цар је морао хитно да се врати у Москву не само ради истраге по том питању, него и због спасења сопственог живота: завереници су предвиђали да са лојалним им војним одредима окруже царев штаб, побију опричнинске чуваре и предају Грозног Пољацима. На челу метежника стајао је Чељадин-Фјодоров. Сачуван је извештај о тој завери од стране политичког агента пољске круне Шпихтинга, у коме он саопштава Сисмунду: “Много познатих лица, приближно око 30 људи… Писмено су се обавезали да би предали у руке Вашег Краљевског Височанства великог кнеза заједно са његовим опричницима, само ако би Ваше Краљевско Височанство кренуло на земљу”.
Одржан је суд Бојарске Думе. Докази су били необориви: споразум издајника са њиховим потписима налазио се у Ивановим рукама. И бојари, и кнез Владимир Старицки, који је покушавао да се огради од завере, признали су кривицу метежника. Историчари, ослањајући се на записе немачког шпијуна Штадена, саопштавају о погубљењу Чељадина-Фјодорова, Ивана Куракина-Булачова и кнежева Ростовских. Све њих су, наводно, мучили и погубили. Но, поуздано је познато да је кнез Иван Куракин, други по важности учесник завере, остао жив и штавише, десет година после тога заузимао је положај војводе града Вендена. Опседнут Пољацима, он је пјанствовао, запоставивши командовање гарнизоном. Град је био изгубљен за Русију, а кнез-пијаница је био због тога кажњен. Не може се рећи да је кажњен ни због чега.
И са многим кажњеним бојарима дешавала су се слична бирократска несавесна дела, да и не говоримо о томе да је било неколико бојара попут браће Воротинских, које су убили искључиво историчари, а не Грозни. Истраживачи-историчари су се не мало радовали налазећи документе о животу многих бојара, који су живели и после тога као да се ништа није догодило, а за које се писало како су им наводно одрубили главу или их набили на колац.
Мит 2. Разарање Новгорода
Иван је 1563. године сазнао од ђака Савлука који је служио у Старици за “велика дела издаје” свог рођака, кнеза Владимира Старицког и његове мајке, кнегиње Јефросиније. Цар је започео истрагу и ускоро после тога у Литванију је побегао Андреј Курбски, близак пријатељ породице Старицки и активни учесник свих њихових интрига. У то време умире и рођени брат Иванов, Јури Васиљевич. То приближава Владимира Старицког још више трону. Грозни је принуђен да предузме низ мера за обезбеђење сопствене безбедности. Цар је заменио све блиске људе Владимира Андрејевича својим поверљивим људима, замењујући њихове поседе за друге и лишавајући блиског рођака права да живи у Кремљу. Иван је саставио ново завештање, по коме је Владимир Андрејевич, иако је остао у Управном одбору, али већ као обичан члан, а не председник као раније. Све те мере се не могу називати суровим, то је била просто адекватна реакција на опасност. Већ 1566. године, незлобиви цар опрашта брату и поклања му нове поседе и место у Кремљу за изградњу дворца. Када је 1567. године Владимир заједно са Бојарском Думом изнео оптужујућу пресуду Федорову-Чељадину и осталим својим тајним сарадницима, Ивано поверење у њега је још више порасло. Међутим, крајем лета те исте године, новгородски трговац Петар Иванович Волињски, близак двору Старицког, саопштава цару о новој завери таквих размера да се Иван у страху обратио Јелисавети Енглеској са молбом да му омогући, у крајњем случају, убежиште на обалама Темзе. Суштина завере је, укратко, оваква: поткупљен од стране кнеза Старицког, царски кувар трује Ивана отровом, а сам кнез Владимир, враћајући се у то време са похода, води са собом значајан део војних снага. Уз њихову помоћ он уништава одреде опричнине, свргава малолетњег наследника и заузима престо. У томе му помажу завереници из Москве, у том смислу и из виших кругова опричнине, затим бојарска врхушка Новгорода и пољски краљ. После победе, учесници завере су планирали да поделе Русију на следећи начин: кнез Владимир би добио трон, Пољска – Псков и Новгород, а новгородско племство – слободе пољских магната.
Било је установљено учешће у завери цару блиских московских бојара и чиновника: Вјаземског, Басманових, Фуникова и ђака Висковатовог.
Крајем септембра 1569. године, цар је позвао себи Владимира Старицког, после чега је кнез отишао са царског пријема и умро је другог дана, ноћу. Завера је била обезглављена, но још не и уништена. На челу завере је стајао новгородски архиепископ Пимен. Јован је кренуо на Новгород. Највероватније, никакав други догађај тог времена није изазвао толику количину гневних наступа против цара, као такозвани “Новгородски погром”. Познато је да су 2. јануара 1570. године први редови опричника окачили заставе око Новгорода, а 6 или 8. јануара у град је ушао цар и његово лично обезбеђење. Истурени одреди су ухапсили познате грађане чији су потписи стајали испод споразума са Сигисмундом и ухапшени су и неки монаси криви за јерес жидовствујућих, који су служили као идеолошка потпора сепаратизму новгородске врхушке. После доласка цара одржано је суђење. Колико је било издајника осуђених на смрт? Историчар Скриников, на основу изучених докумената, наводи цифру од 1 505 људи. Отприлике исто толико имена садржи и списак који је послао Јован за молитвено помињање у Кирило-Белозерски манастир. Да ли је много или мало за искорењивање сепаратизма на територији земље? Не схватајући то време и не знајући све успутне околности, на то питање се може дати само некакав испразан одговор, који у суштини ништа не објашњава. Но, можда су у праву и они који саопштавају о десетинама хиљада “жртава цара-тиранина”? Јер, нема дима без ватре? Не пишу ваљда тек тако о 5 хиљада разорених дворова од 6 хиљада колико их је било у Новгороду, о 10 хиљада лешева који су ископани из масових гробница у августу 1570. године у близини храма Рождества Христовог? О запуштености Новгородских земаља крајем XVI века?
Све те чињенице објашњиве су и без додатних натезања. У периоду 1569-1571. године на Русију се обрушила епидемија куге. Посебно су страдали западни и северо-западни рејони, у том смислу и Новгород. Од заразе је умрло око 300 хиљада становника Русије. У самој Москви је 1569. године умирало по 600 људи на дан – исто толико, колико је наводно, свакодневно кажњавао у Новгороду Иван Грозни. Жртве куге су и легле у основе мита о “Новгородском погрому”.
Наставља се…
Превод ФСК са руског: http://kurpasov.ru/proshloe/ivan-groznyj-byl-odnim-iz-samyx-gumannyx-pravitelej-evropy-razoblachaem-mify.html
