Фјодор Папајани
Домовина, Отаџбина – збирна представа о земљи која историјски припада народу за чијег припадника себе сматра појединац, и о посебностима у њеном развоју – земље и природе, традиције и културе. Појам „Домовина“ има значаја само за оне код којих он изазива света осећања љубави и дуга. Тако Домовина постаје и феномен свести. И уколико би се свест репрограмирала, Домовина би из свести ишчезла или се заменила другом, што се добро види на примеру оног дела данашњих Украјинаца који су се одрекли своје рускости.
„Домовина не може ни да се сређује, нити да се прекраја. Она живи у свести све док је жив њен народ, који је воли.“ (Н. Нарочницкаја). На пример, Курди никада нису имали своју државу, нити је имају, али Домовину имају, и они су спремни да се за њу боре и умру. Државу Срба су прекројили Американци, и то тако што су од њих откинули њихово историјско средиште – Косово. Али оно остаје део домовине Срба, за који битка још предстоји. Наши преци и ми можемо да будемо држављани различитих држава, али нам је домовина иста – само једна. На пример, наши дедови и прадедови су поседовали личне карте Руске империје, наши родитељи Совјетског Савеза, а ми – Украјине. Па шта то значи – да су нам Домовине различите? Савремена Русија је још разбијанија модификација, али она у себи садржи потенцијал пуновредног империјалног препорода. Пројекат „Украјина“ се на наше очи сурвава. Новорусија, Придњестровље, Апхазија, Осетија – све то су комадићи некадашњих држава са нејасним правним статусом, али јасном политичком свешћу империјалних губернија (наше заједничке) Домовине.
Домовина становника Донбаса је управо та света вредност коју су његови преци бранили да не буде покорена од стране Швеђана, Француза, Немаца и осталих освајача. За ту земљу – Домовина је (без обзира на садашњу етничку припадност) стотинама година била православна Руска царевина. Сви заједно, Источни Словени (Великоруси, Малоруси и Белоруси), историјски блиски народи (Татари, народи Кавказа, Средње Азије, Прибалтика и др.) и други народи који су временом стопљени са Русима (Грци, Немци, Јевреји и др.) сачињавали су велику руску политичку нацију. Наши праочеви су имали три доминантне компоненте свести: политичку – империјалну, духовну – православну и културну – руску. Домовина, као света вредност, обезбеђује се наслеђивањем типова свести, вере, традиција, културе и историје. Овде је, да констатујем, битан појам „вишевековна наследност“.
Ја мислим да је најбитније то што сународници у борби са непријатељем имају – осећање Домовине, тачније – руски православни империјални дух. Да нема њега, одавно не би било ни Домовине. Како би се та истина схватила, треба да се поседује духовни вид или, уколико њега нема, треба да постоји одговарајући размер геополитичког и историјског начина мишљења. Овде је умесно дати пример. Добро се зна како су се бољшевици разрачунали са православним и империјалним наслеђем. „Све је до темеља“ било срушено, а најтужније је било то, што је вештачки прекинута наследност покољења. Без обзира на то, сразмере геополитичког и историјског начина мишљења борбеног атеисте Стаљина, схватање извора руског духа и империјалне свести су вођу народа довели почетком 1943. године до идеолошког окретања за 180 степени, терајући га да се окрене православним империјалним традицијама руске нације. Тако је на врхунцу рата издао указ о повратку у армију некада прослављеног ордења Александра Невског, Суворова, Кутузова, Нахимова и Ушакова. На тај начин је успостављена директна наследност Совјетске армије од империјалне руске армије, наследност војне историје СССР-а од ратне историје Руске империје (С. Сињенко). Штавише, у армију се почетком 1943. године враћају империјалне еполете, и то за официрске чинове – златне. Са еполетама је обновљен и појам официр уместо команданта, и са њим – појам официрске части. Дозвољено је и отварање духовних семинарија. Стаљин је схватио да уколико хоћеш да победиш у рату мора одмах да се обнови историјска и духовна наследност поколења, мора се повратити руски дух, а то је – православни дух руске империје. Стаљин је 1943. године у суштини вратио велику империјалну традицију пошто је схватио шта је и за њега, и за народ, права Домовина. Те исте, 1943. године дошло је до победничког прелома у рату. Случајност? Пре – закономерност!
А да ли данашњи сународници схватају значење речи наследности и суштине Домовине? Са тим схватањем за сада још увек постоји велики проблем. Али није кривица, већ несрећа људи у томе, што су они у условима десетогодишње непријатељске пропаганде изгубили осећање за Домовину. Ни у Русији, ни у Белорусији, ни у Новорусији не постоји идеологија. Ето, у томе је главни разлог за трагедију Домовине. Трагедија је у томе што су наши сународници заборавили да је њихова Домовина – православна империја. Зато схватање Домовине представља најбитнију идеолошку смерницу.
Историјски идеологија Домовине полази од византизма као система државно-империјалних, црквених, друштвених и моралних идеја. Та идеологија садржи величанствену империјалну концепцију формирања државе и православље као религиозно-моралну концепцију. Византијски грб је двоглави орао који симболично одражава двојност власти: световне у рукама императора, и духовне и моралне – Цркве. За ту идеологију је карактеристичан принцип „симфоније“ Цркве и државе које подржавају једна другу, испуњавајући и своје делатности. Примери су православне империје – Византинска и Руска, које су сачувале наследност. Концепција православне империје је пре свега духовна, морална тежња. А најкраће речено – суштина њене православне компоненте (симболично – то је друга глава орла) се своди на то, да свака државна одлука мора да буде морална и у православном схватању морала.
Није случајно што су Русија и Новорусија преузеле главни симбол империје – двоглавог орла, као наслеђеног од Византије, грба државе. Сваки симбол носи у себи и духовну енергију. Овај симбол је упио енергију петнаест векова православног духа! Двоглави орао као грб државе значи да је дух православне империје жив, пробудио се и позива да се извршавају посебне историјске мисије које је наменила судбина… Само у оквиру снажног цивилизацијског империјалног пројекта могу да се сачувају суверенитет, етничка оригиналност, заштита народа од „ваљка“ сатанизма у одећи либерала и заштита од спољних претњи. Само на тај начин може не само Источним Словенима и другим народима бившег СССР-а, већ и читавом човечанству, да се да шанса за међународну правду, за живот без хаоса који је квазиимперија Англосаксонаца припремила за њих.
Запад се више од свега плаши две појаве: православља и империје. А уколико су они сливени у једно, то за Запад представља прави кошмар, чак и више од тога – потпуни пораз. Задатак Запада је да не дозволи да се обнови православна империја. Задатак сународника је да се обнови. Компромис је немогућ!
И тако, наша Домовина је православна империја. И то не само са духовне стране, са стране наследности историје, традиције и културе, већ и са правне стране. Чак и правник – почетник (под условом да схвата снагу права, а не право силе) не може да призна да су били легитимни Фебруарски и Октобарски преврати из 1917, као и „Беловежки договор“ из 1991. године. И ма колико се то дешавало недавно, ипак као легитимна државна структура остаје само православна Руска империја.
Уједињени Запад је започео нови рат са Домовином. Није први пут да се боримо са Западом (и да побеђујемо). Главну опасност представља то, што Домовина више нема оне најважније врсте оружја – идеолошке, које је постојала у свим нашим претходним победама. Ту се пробија преко тврђаве отаџбинске самоодбране. Све победе домовине – против Карла Дванаестог, Наполеона или Хитлера, заснивале су се на народном духу. А дух хране вера и свето схватање Домовине. Сам патриотизам је недовољан. Устаници и бандеровци, и једни и други, сматрају да су патриоте. Бели и црвени из времена грађанског рата такође су себе сматрали за патриоте. А ту се ради не само, и не толико о патриотизму, колико о схватању шта је то Домовина.
Основна идеолошка концепција Новорусије је пружање отпора украјинском нацизму у име спасења Руског Света. Али подручја Руског Света има по читавој земљиној кугли, у Западној Европи, Средњој Азији и Америци. Њих не треба штитити оружјем. Руски Свет, који се раширио по читавом белом свету не представља претњу за квазиимперију англосаксонаца. Руски свет је пре културни, него политички феномен. Рат је, мојој и вашој Домовини, објављен из политичких мотива.
Па онда – за шта се то боре устаници Донбаса? Без сумње – за своју велику Домовину!
Енергија воље устаника Донбаса је на нивоу подсвести, усмерена је ка заштити и ренесанси Домовине. Дошло је време да се „скупља камење“.
—————————-
Превод са сајта: http://ruskline.ru/special_opinion/2015/08/k_voprosu_ob_otchizne/
