Владимир Медински, министар културе РФ
Вредносна садржина стваралаштва у култури
Ако се прати „логика тржишта“, у том случају се држава у односу на грану културе сматра за инвеститора. Самим тим има право, ако ништа друго да се, када процењује квалитет „робе“, понаша цепидлачки, јер је „роба“ произведена од његовог новца. То би могло да се разуме, али би одговор био превише поједностављен за оне који не прихватају чак ни тактички утицај државе на тематику и садржину културног производа који плаћа државна благајна.
Међутим култура, по мом дубоком убеђењу, у својој основи не представља „тржишни објекат“. Било би погрешно да се логика ограничава идејом „Чије паре – тога и девојка!“ јер култура представља простор у коме се задају и одржавају моралне координате, најважније за друштво. У том простору држава представља интересе бирача, пореског обвезника, „потрошача производа културе“, односно: народа Русије. А све то значи да захтеви за одређеном садржином уметничког производа не значе право државе, већ њену обавезу коју јој је поставило друштво.
Ни до 1917, ни после ње, државни интереси нису никада осуђивани: ствараоци културе су их прихватали као природне. Нико није никада нападао тезу да у Императорском позоришту најважнију ствар представља стваралаштво. Али се са њим саживљавао државни монополски врх из области сценске уметности као са системом контроле који чува државне интересе.
Дужност „цензора руске трупе“ је настала 1799.године. Од 1804. су се појавили први услови у цензурисању – они су се и заснивали управо на схватању интереса државе. А надалеко чувено Треће одељењу, на чијем је челу био гроф Бенкендорф, је формирано 1826. („можете о позоришту и убудуће да пишете шта год вам драго, али да ми то показујете“ – одлучио је гроф). Цензори су били, између осталих, и И.А.Гончаров и Ф.И.Тјутчев.
Немам намеру да вам цртам пасторалну слику, као ни „користи од цензуре“ (корист нити постоји, нити може да постоји), као ни дирљиву усамљеност чиновника и уметника. Напротив, стална дискусија између уметника и власти представља обавезну особину како би постојао жив развој културе.
Али, прво, из такве дискусије морају да се са обе стране искључе елементи тврдоглавости. Сећамо се да се дискусија између власти и уметника у СССР-у претварала у догматски диктат. И, супротно томе, видимо како се у данашњој Русији у стваралачкој средини негирање било каквих обавеза уметника пред друштвом сматра замало за „знак лепог понашања“.
Друго, таква дискусија мора да се води уз строго признавање општих вредности – општих и за уметника, и за власт, и за друштво. На које то вредности мислимо?
Вредност стваралачког рада.
Развој личности као залог општег процвата.
Служење Домовини.
Јединство и наследност хиљадугодишње историје Русије.
Историјско јединство судбина свих народа Русије и пријатељских народа, од којих су многи били у саставу Руске империје или СССР-а.
Вредности породице и људског заједничког живота, које се исто третирају и у православљу, и код свих религија које су традиционалне за Русију, почев од поштовања старијих генерација, све до принципа за васпитање деце.
Морамо да јачамо и иницирамо стваралачки рад на пољу баш тих неоспорних и природних вредности. Али у оном делу уметничког стваралаштва које држава директно субсидира – на тим се вредностима директно инсистира.
Односно: држава у уметности не брани баш ништа. Али и не плаћа баш све! Да подвучем: исповедање заједничких вредности нема никакве вазе са тупим улизивањем власти.
У своје време П.Чаадајев није могао да разуме како је Николај Први могао да се смеје на представи Гогољевог „Ревизора“ када му приказују тако тешке „пороке руског живота“? На то ће му одговорити критичар Н.Стахов: руском цару није могло да падне на памет да се плаши да ће глупост и подлост, које су код нас свакодневне, народ казнити преко позоришне сцене.
Слобода и одговорност
Пошто се одрекла цензурисања, држава је са себе скинула одговорност „једине истините“ инстанце. Одговорност за развој културе се тако дели између власти, стваралачког друштва и грађанства. Ето,баш је на томе заснована сложена стваралачка симбиоза свих учесника у раду који припада култури. И баш је друштво то, које поставља захтев за приврженост безусловним и природним вредностима (рејтинг В.В.Путина, у ствари, и представља исказивање такве привржености). И та голема нормална већина се јако узнемирује када се судара са јавним непоштовањем онога што је за њу не само важно, већ и свето!
Зато се не треба чудити красноречивим резултатима истраживања фонда „Јавно мњење“ (мај 2015):
-81% свих анкетираних сматра да „развој културе спада у питања од првостепеног значаја за земљу“;
-82% сматра да „држава треба да контролише садржину уметничких дела“;
-зато цензуру признаје баш мањина – 19%, а право државе да „прати политички правац уметничких дела“ још мање од те цифре – свега 3%.
Ја мислим да те цифре представљају потпуно јасно схватање чињенице да слобода и одговорност свих учесника у културном животу треба да се слажу: политичка цензура се раздваја од вредносне садржине.
Тако је грађанско друштво је било то, које се узнемирило због поставке опере „Танхојзер“ у Новосибирском академском (!) позоришту. И грешка министарства није била у томе да смо директору дали отказ који није сматрао за потребно да ступи у дијалог са јавношћу. Грешка је била у чињеници да смо ми превише чекали са тим решењем. Све у свему, искрено, такву режију је директор требало да одбаци док је још била на нивоу идеје.
У мају 2015. Фонд „Уметност без граница“ је у Москви организовао изложбу „На дну“ која је била посвећена скандалозним позоришним режијама из најновијег времена. Сваки „експонат“ је био брижљиво снабдевен таблицом у којој је наведено колико је новца буџет издвојио за конкретно позориште.
Активности грађанског друштва такве врсте ја схватам као терање државе на испуњење својих обавеза у политици културе. Ми не можемо и нећемо да тоталитарно игноришемо мишљење већине наших грађана.
Класика и експеримент
Ако сте се разболели и ушли у Дом здравља на вашој територији – ви желите да вас лече на „нетрадиционалан“ начин? Можда хоћете да се на вама испита нови чудо-препарат, експериментални? Тешко! Систем здравствене заштите у свакој земљи на свету је сачињен преко стандардизације метода лечења које су испробане на огромном броју и за које гарантују наука и држава. У изузетним случајевима појављује се потреба да се користи нешто нестандардно као последња шанса – али ће вас пре тога упозорити сто пута и предложити да се направи свестан избор, уз схватање свих могућих последица. Нетрадиционална медицина је створена за љубитеље алтернативе. Недржавна!
Исто је и у уметности. Са том разликом да „нетрадиционални“ уметник експеримент ради не са телом једног пацијента, већ са душама хиљада и хиљада људи.
Истовремено мора да се схвати да авангарда културног развоја ипак представља стваралачку мањину. Морамо да разумемо да уметност не постоји без новаторства. Морамо да разумемо и да је много тога у класици некада представљало експеримент: да, да, класика постаје из само једног експеримента од неколико хиљада њих, али извођење „једне речи због хиљада тона руде за добијање речи“ представља неумољиви закон у стваралаштву.
Историја домаћег позоришта је још у 19.веку дала јасан одговор на питање како се у оквиру државне политике у култури слажу традиција и новаторство: држава системски подржава „недостижне узорке“ али никоме не брани да експериментише на специјалним експерименталним површинама, на приватној сцени и у другим „стваралачким лабораторијама“.
„Императорско позориште… мора да представља депо узорних комада“ [уз чију помоћ долази до] „прављења естетског задовољства гледаоцима преко најсавршенијег могућег извођења драмских позоришних комада који поседују несумњиве уметничке квалитете». [У односу на приватна позоришта Императорско, ] „као Царска установа мора да буде изузетно, мора у сваком тренутку да служи као недостижни узорак за приватне представе“.
„Прописи за управљање руско-драмским трупама Императорских позоришта“ (1882.год.).
Данас се више и не сећамо да је класично „психолошко позориште“ МХТ тих година сматрано за приватни стваралачки експеримент. Али „р-р-револуционарна“ сценска глупирања са обиљем обнажених женских натура, скарадних фантазија о животу царева и разузданим богохуљењем су остала као срамотни неспоразуми. Исто такви неспоразуми ће остати, ја сам сигуран, као многи „секундарни производи“ садашње актуелне уметности.
Главна поука нашег историјског искуства је: не сме чиновник да руководи уметношћу. Он треба да обезбеђује поштовање административних, финансијских и вредносних прописа. Али нема права да одлучује на који је начин уметник „дужан“ да мисли.
Пред очима нашег старијег покољења деградирана је совјетска култура коју су окивали „идеолошки проверени“ циркулари. Резултат је био да су се класици рокенрола родили у Ливерпулу, уместо у Одеси. Као резултат совјетска култура, рекло би се моћна, потпуно је затворена у идеологији, и цела се нашла и садржински, и стваралачки, немоћна пред изазовом западног „маскулта“ као и моралне кризе краја 20.века.
Међутим, ништа није боља ни монополизација културе од стране затворених каста у самим „стваралачким сталежима“. И њима су туђи и слобода, и свежа крв, а често и жеља да се схвати реалност. У вези с тим је значајан скорашњи конфликт у вези са комадом „Послужитељ у парном купатилу“ у извођењу Псковског позоришта. У новаторску позоришну технику „вербатим“ (режија је предвиђала и интервјуе са стварним личностима) модерни савремени режисер је упаковао толико секташке представе о земљи и становницима Пскова, да се народ увредио, а позоришни ансамбл побунио.
Остваривање „Основа државне политике у култури“ предвиђа не само право на стваралачки експеримент, већ и његово државно финансирање. Наш систем грантова је управо такав, а последњих година се све убрзаније развија.
На сваком конкурсу за субсидије Министарства културе које се односе на снимање филмова постоји позиција „Кинодебет“. У 2015.години је повећан број грантова за савремене младе уметнике и драматурге. Истовремено се граде три (!) огромна федерална Центра савремене уметности (у Москви, Самари и Калињинграду) и три Центра за развој културе (у Калуги, Первоураљску и Приморском крају). Буквално ових дана је отворена огромна филијала ГЦСИ (Државни центар савремене уметности) директно у Кремљу Нижњег Новгорода, а све чешће се отварају грандиозне сале Главног штаба Ермитажа на тргу Дворцоваја плошчад у Петрограду за изложбе баш савремених уметника. Те сале су управо рестаурисане поводом 250. година постојања Ермитажа.
Ако ћемо да говоримо истину, већ много деценија Русија не зна за тако велике инвестиције у развој и подршку савременим уметницима свих праваца. Чак се и у читавом свету такви примери могу избројати на прстима.
Експеримената се не либе ни такви стубови домаће културе, какви су „Александринка“ и Бољшој театр: оба су саградила Нову сцену. Али ако гледалац иде на историјску,тамо ће гарантовано да види само оно што је проверило време. Најважније је да се гледалац на време упозори на какву представу га позивају.
Механизми управе
Главни механизам политике у култури никако није „куповина лојалности вођа јавног мњења“ и „признатих стваралачких ауторитета“. Јефтино је све што води, а то је доказано и у фебруару 1917, и у августу 1991, да се стваралачка елита, коју је размазила државна благајна, нађе у авангарди снага које су срушиле државу.
Јединствени гарант за „сазвучје“ државе, јавности и уметности представља грађанственост оних чије је занимање култура. И уметника, и управљача. Али то је већ питање кадровске политике.
У самим почецима, у 18. и 19. веку, није било потребе да се питање припреме кадрова специјално решава: крчиоци нових путева у јавној уметности у Русији су били представници аристократије и њихових дворјана – који су по дефиницији били најобразованији људи свог времена и истовремено „слуге господара“, носиоци и спроводници државне политике.
Совјетска власт, пошто се одрекла сталештва, увела је принцип „номенклатуре“ – система тоталног васпитавања кадрова у духу државних задатака. У свом најбољем исказивању тај модел кадровске политике се одликовао не само „партијском дисциплином“, већ и таквим корисним стварима каква су била, на пример, обавезна „стваралачка службена путовања“, јер су она терала уметника да се „загњури“ у стварност свакодневног живота земље за коју они раде.
Крајем године треба да почне са радом наш нови пројекат „Кадровски потенцијал“. У историји руске културе он представља први покушај формирања резерве кадрова, али он наслеђује искуство, достигнућа и поуке претходних векова. На бази вишемерног математичког модела желимо да саградимо јединствени систем одабира, рачунице и напредовања управљачких кадрова не за државну службу, већ баш за установе културе – за позоришта, музеје, библиотеке, архиве, музичке колективе.
Морамо у видном пољу да држимо људе који хармонично слажу стваралачке и пословне навике – навике руковођења, умеће не само да у управљању решавају задатке, већ и да осећају ону средину у којој се то ради. А постоје и задаци државне политике у култури – и њихово разумевање и способност да се оне претворе у живот такође спадају у круг услова.
***
… 9.маја смо на нашим улицама видели и најновија достигнућа нашег одбрамбеног система и 12 милиона (!) људи на маршу „Бесмртног пука“. Те чињенице представљају пројављивање истог културног нивоа. Као што „Армата“ прати традиције легендарне совјетске инжењерско-конструкторске школе, тако и милиони Руса осећају да су наследници и настављачи легендарне славе својих предака.
Све то заједно – Бољшој театр, Ермитаж, Третјаковска галерија, МХТ, Конзерваторијум, скромна општинска библиотека и градска уметничка школа – сви они представљају простор културе на коме се формира историјско-културни идентитет без кога је сваки тенк само комад гвожђа, макар и потпуно технологичан.
Парафразирајући познати аксиом, рећи ћу: уколико држава не храни и не ствара своју културу – њену културу ће хранити и стварати неко други. А резултат тога ће свакако бити: та држава ће бити приморана да храни туђу армију.
———————————
Превод са: http://www.odnako.org/blogs/kto-ne-kormit-svoyu-kulturu-budet-kormit-chuzhuyu-armiyu/
