Мене чуде људи који су за последњих 15 година веома много напредовали по питању куповине свега и свачега, који купују станове, престижне иностране марке аутомобила, плацеве за индивидуалну стамбену градњу. Многи од њих имају сопствени бизнис или им је посао добро плаћен. Код њих је све добро, но, они се веома брину, а како је тамо народу? Јадни многострадални руски народ!
Ујутро док мажу сендвич –
Одмах помисле: а како је народ?
И икра не клизи у грло,
И компот се не слива у уста!
Глупави народ је зомбиран и сам несвестан тога, живи, како они мисле, у тоталитарној држави, њим владају преваранти и лопови, а њих саме гуши неслобода, њима је мало демократије. Они подржавају десно-либералне погледе, у свему су сагласни са позицијом Запада. Они га у свему подржавају, сматрају да нема никакве супротстављености, или тачније речено рата, све је то измислио Путин, како би одвукао пажњу народа од жестоке корупције и пљачке земље лично са његове стране и стране његових пријатеља (генерално, корупција је њихова омиљена тема; њих тако брине корупција, да „не могу нормално ни да једу“). Читава цака је у њему, у Путину! Ето, само ако изаберу другог, или још боље, ако народ у пориву праведног гнева почисти „злочиначки режим“. Кога ће изабрати? Није важно кога, само неког другог (неопходна је смењивост власти). И тачка!!! Тада ћемо живнути! Тај други ће дати Крим (што нам је уопште и требао, због њега је поскупело ждерање!).
Тог истог тренутка ће нестати корупције, сви чиновници ће одмах постати часни. Запад ће нас пригрлити и примити у велику западну породицу народа, успоставиће истинску демократију, научити нас како треба живети. И тако, кад сав новце у земљи престане да граби за себе Путин са пријатељима, ми ћемо почети да живимо као у Немачкој или у Швајцарској, или у Норвешкој…
По мом мишљењу, није ствар у Путину, него у свакоме од нас. Ти људи у својој већини, не могу то, наравно, рећи за све, но, по мом личном проматрању, сами се понашају, благо речено, нечасно. Они сами краду (књиге, филмове, компјутерске програме, телевизијске сигнале), генерално, све што се може урасти без кажњавања, дају мито свима којима треба дати (полицији, инспекторима, медицинским радницима, учитељима). То је нормално! То се подразумева! Они подижу на себе јасне погледе и говоре: „Ми имамо децу! Ми то можемо радити, то је таква ситница“. После тога они иду на митинг, где са говорнице урлају: „Доле злочиначки режим! Доле преваранти! Доле лопови!“.
Они не схватају да није Путин измислио корупцију и да је око себе окупио отпадак човечанства. Све је распоређено отприлике у једнаким размерама: постоје поштени службеници и службеници-лопови, часни полицајци и они са нечистим рукама, и тако је то у свим областима. Замислите, постоје и нечасни предузетници! И ја се са тим суочавам малтене свакодневно. Но они су „наше све“! То су водећи људи који раде у зноју лица, савлађујући чудовишна противљења поткупљиве власти, ризикују свој новац само да би наш живот био још бољи. Генерално – хероји. Њих ни у ком случају не треба дирати. Страшан крик! Власт гуши часне предузетнике! А то што тек сваки трећи (ако не и пети) часни предузетник води бизнис, о томе ћутимо. Како су само чиновници у земљи нечасни, а сви они су анђели.
Ми сами смо сви ти људи. Ми крадемо, обмањујемо, ми загађујемо око себе, дивљамо, тучемо једни друге по њушци. Ми морамо почети од себе, морамо мењати себе, своју децу научити сопственим примером, да је недопустиво красти и обмањивати. Сматраш да је чиновник украо – напиши писмо тужилаштву, ступи у народни фронт, створи своју партију. Хоћеш да буде паркова – прикупи потписе из стамбених зграда, предај захтев локалним властима. Схватате, неће се десити то да ће доћи неки чаробњак, скупити армију часних чиновника. Код људи није на челу написано да су они часни. Само што се сви ми променимо, промениће се и наша земља. И тај процес није брз. Много удобније и много простије је у свим невољама и бедама оптужити председника, владу и посланике.
Навешћу пример. Ја имам плац са окућницом и кућом. Једном годишње сви чланови удружења повртлара би требало да се скупе и изаберу себи председника, да саслушају извештај ревизионе комисије. Ето вам та иста демократија, демократскије не може бити. И шта ви мислите! На скуп дође 20% од укупног броја повртлара, остали су веома заузети, они мисле да ће се све само по себи устројити. Они пролазе у колима поред тог скупа и смешкају се, сматрајући идиотима оне који тамо иду. Била је једна жена председник, скупила новац за замену инсталација – ништа није урадила, скупити новац за нови генерални план – такође није успела. Потом је заказала скуп, назвала све јарцима и изјавивши да она ту не може радити, отишла. Некако су изабрали новог председника, почели да се разабирају, половина новца поново фали, а никако да нађу крај. Председник и нови књиговођа с великим трудом су завели поредак у документима и отишли су у пореску полицију. Испоставило се да стари председник није уопште платио порез и то током неколико година. Заказали су збор, све испричали, почело је све изнова.
После годину дана поставили су нови трансформатор, провукли нове каблове. Две године касније саставили су нови план Удружења повртлара и према амнестији о викендицама, оформили су земљу. То се све догађало при једном и том истом „крвавом режиму“. Ти људи су на скуповима викали: „Нама је потребно једно, друго, треће, зашто нема тог и тог?!“. Њима са цифрама у рукама објашњавају за шта су отишле паре. „Не и не, ви сте криви! Ви сте лопови!“. Њима говоре: „Онда треба повећати износ за чланарину“. Они: „Не, не желимо. Ми смо веома сиромашни!“. Треба све са неба да падне и да Путин лично дође и лично све среди. А сви аутомобили код тих људи су иностраних марки и куће су на два, понегде и на три спрата. Многи не само да не уплаћују чланарину, него не плаћају ни за струју, то јест, за твој комфор и удобност треба да плати сусед, а ти си веома паметан, ти „знаш да живиш“! Потом ћеш узети плакат и кренути на митинг против превараната и лопова.
Мене чуде неки моји сународници.
И у земљи је исти такав приступ, неки вриште: „Дај, дај, дај“. Они не схватају да се 1991. године догодила револуција, да је социјализам са гарантованим правом на рад, одмор, образовање, медицину ЗАВРШЕН. Њега више нема. Ресурси земље нису неограничени и ако се једнима нешто силно придода, то ће свим осталим силно недостајати. А ви како сте хтели? Хтели сте да стекнете све предности капитализма и добијете све социјалне гаранције социјализма? Но, тога нема. Или једно, или друго. Ни једна земља на свету није успела да изгради идеално праведно друштво, нема такве земље. Немачка, Швајцарска, Канада, САД и друге уз њих добре, зашто сам тамо не живиш. Не љуљају се сви који су тамо доспели, као сир у маслу. Свака земља има своје проблеме, и наша такође. Ако мислиш да треба све напустити, тамо је све идеално – напусти. Нико никога не држи. Само што не треба свакодневно поливати изметом народ и земљу у којој живиш.
Њима показујеш аналитичке текстове и статистику, видео освојених нових производа. Они: „Не, ми ништа не производимо, ми само извозимо нафту и гас!“. Ти говориш: „Па откуда онда подморнице, авиони, атомске станице, ракете, пољопривредна производња“. Не, то је мало. А како треба да буде? Колико је то много? После тоталног распада, краха државе. После тога, кад је њихов љубљени Запад практично управљао земљом, рушећи читаве индустријске гране уз помоћ тих људи који се сада опет упињу да дођу на власт. Када смо по рецепту ММФ-а ми смањили плату полицији, чиновницима и судијама и они су били принуђени узимати мито како би преживели, а најчаснији су одлазили. Поздрав корупцији! Тада су деловали по заветима Бизмарка: „Русе је немогуће победити, ми смо се током стотина година у то уверили. Но, Русима се могу привити лажне вредности и они ће тада победити сами себе“. Управо су оне, псеудо вредности, и биле привијене на Русе. Тада је била избачена парола: „Обогати се по сваку цену, нема части и достојанства, одговорности за земљу, само лова! Красти – је умеће. Пљачкати, убијати – витештво“. О деведесетим се може говорити много, но, навешћу две бројке: 1) Економски губици од Другог светског рата били су двоструко мањи од оних у епохи деведесетих; 2) 40% индустријског потенцијала и 60% одбрамбеног потенцијала је остало у Украјини. Која земља би издржала поделу на 15 делова? Кажу да ми нисмо издржали конкуренцију. Када ти играш шах а тебе ударају столицом по глави – да ли је то конкуренција? Нас су једноставно тупо убили под слатким речима о слободи и демократији.
Земља је током ХХ века три пута уништавана до темеља и сва три пута уз помоћ Запада. И ови људи хоће да пробају и четврти пут.
Мене чуди то да потомци оних који су се на живот и смрт борили против евроинтегратора у Другом светском рату, потомци оних који су легали под тенкове, гинули у Стаљинграду и блокираном Лењинграду, данас говоре: „Како је опао мој животни стандард. Ужас! Какав кошмар!“. Они не седе у рововима, не гладују, не раде до изнемоглости, не гину под бомбама. Просто је њихов ниво потрошње мало опао. „Свуда карауле!!! Не, ја не могу поћи на тако страшне жртве!!!“. Његовом гневу нема граница.
Зар све треба да меримо дебелим цревом, својим новчаником? Замислите, наступа 1941. година, а наши дедови говоре: „Не, ког ће ми врага овај рат, у њему ћу убијати и генерално, постати мањи, опашће животни стандард. Хајде да се предамо Немачкој, боље је, они су веома развијена земља. Ето и сва Европа се са њима ујединила, погледајте како добро Чеси са њима живе, под њима производе тенкове за Вермахт. Швеђани им достављају метале ретких земаља, па се производња такође и код њих добро организовала. Хајде да и ми будемо такви“.
Схватите, када на тебе нападне непријатељ, не може да се не ратује. Постоје само два пута – или капитулација или победа. И само од милости победника зависи да ли ћеш ти бити уништен или ћеш бити роб код победника. Они који ме чуде, опет се неће сложити, рећи ће, као, то су измишљотине! Опет је Путин све измислио. САД и Запад нам желе све најбоље, хоће да код нас буде права демократија и ништа више. Само што се пробуде и одмах помисле, шта би могли добро да урадимо за Русију и њен народ.
Но, послушајте када са твојом земљом разговарају језиком ултиматума и потпуно игноришу њене интересе, када убијају твоје војнике-миротворце у Грузији – то је рат, и то не рат са Грузијом. Када у блиској земљи, где у својој већини живе такви руски људи као у Ростову и Вороњежу, организују крвави преврат и почну их убијати – то је рат. Када објаве економске санкције да би кардинално погоршали економску ситуацију у земљи и смањили тај сами злогласни животни стандард – то је рат. Када не прекидају покушаје да организују обојену револуцију и преврат – то је рат. Када сви информативни ресурси на Западу сликају нашу земљу у црним бојама – то је рат. Времена када су тенковске гусенице риле ка твојој престоници су прошла због постојања нуклеарног оружја, но, њихови циљеви се нису променили и ти циљеви су – потпуно потчинити својој вољи други народ.
Ми за њих нисмо људи. Ми смо конкуренција западној цивилизацији. И та конкуренција није само економска, него духовна, идентитетска.
Питање је само једно: или ће пасти светска хегемонија САД и њихових вазала или ће Русија бити уништена. У то се може веровати или не веровати, но, то је тако. Може се о томе лупетати, но, рат је у току и ја верујем да ће Русија обавезно победити!
Превод ФСК са руског: http://nnm.me/blogs/konelav/menya-udivlyayut-nekotorye-moi-sootechestvenniki/
