„Умолкает ниње всјакое униние“
Реч протојереја Александра Шаргунова на дан
Празника иконе Божије Мајке „Заступница грешних“…
„Умолкает ниње всјакое униние“ (Престаје сада свака тескоба) – обраћамо се Мајци Божијој – и глас очајања нестаје, грешни у тескоби срца стичу утеху“. Нису последице греха само страшне несреће, болести, ратови, катастрофе, већ тескоба у нама – тај унутрашњи пакао у коме живе људи. Баш зато нам Свето писмо говори да ће у последње дане да се напате сви народи. Ту тескобу лечи само живот, онај који долази од Самог Господа, од нашег Утешитеља, када дотиче наше најскривеније дубине. Друга утеха не постоји, осим када се даје преко молби Пречисте Мајке Божије. Сада је дошло такво време да грех престаје да се осећа као грех, те се зато одбацује и сама могућност да је потребно покајање. Али истовремено ми схватамо да ни један од нас није безгрешан, и да зато нико од нас не може прстом да покаже на неког другог. Само Христос може да пружи прст према другом, али Он, како видимо у Јеванђељу, пошто се савио према земљи, пише прстом по њој. Шта Он то пише када му доведу жену, огрезлу у греху? Какве ће тајанствене судбине оних који око Њега стоје нацртати Његов прст, какве догађаје Он види у животу оних што му долазе са својим гресима, а не виде их? Христ никога не осуђује, али на Крсту руке Своје шири за све грешнике. И ко год да каже за себе да нема ни једног греха, тај лаже себе, али тај и Бога приказује као лажова. Страшне су то речи у Светом писму! Јер Бога тај човек види као лажљивца, а себе – као праведног, као праведника. Ми знамо шта апостол Павле у својој Посланици говори Римљанима: „Нема праведног ни једног; ни једног нема разумног; нико не тражи Бога; сви скренуше с пута и неваљали посташе; нема никог да чини добро, нема ни једног јединог“ (Рим. 3-12). Зато је осећање сопствених грехова – тако доказују свеци – мера светости човека. Тачније – почетак светости. Јер човек је свет онолико, колико осећа свој грех.
Није слепоћа само оно помоћу чега се осећају греси, слепоћа може да дође и ако се греси виде. Тада се у души човека отвара таква црна тама, да он постаје очајан.
Свети праведник Јован Кронштадски говори да нас Господ жали и да нам даје да видимо наше право духовно стање само онолико, колико смо ми просветљени од Његове светлости. Јер би иначе гледање те таме за нас постало неиздржљиво.
И шта то још ми треба да се добро потрудимо, како говори преподобни Серафим Саровски, да бисмо схватили. Реч„грех“, на грчком „амартиа“, значи пуцањ поред циља. Тако и мисао може да буде поред циља, када ми ову или ону појаву лажно схватамо. И реч може да буде поред циља, и поступак – поред циља, и цео живот поред циља, када се ми не остварујемо, не испуњавамо задатак који нам је дат рођењем, не достижемо Бога (у себи). Поред циља: ето то и јесте грех. То значи да ми треба да видимо не само оне страшне грехе о којима апостол Павле говори као о знацима последњег времена, када ће људи клеветати, бити надмени, неће слушати родитеље, бити среброљупци, бахати, накићени, развратни, уместо да воле Господа нашег, правиће се поштени и при том ће одрицати Његову снагу. Нећемо видети само тај црни списак грехова, и не само грехе којима ми, ако немамо неких тешких грехова, и не придајемо неки посебан значај, али ипак је смртоносни отров и у њима. Све врви од тих змија. Такав исти смртоносни ујед може да буде и због зависти, и због зле речи, и због непаметног погледа који вређа оно, што је сакривено у човековом срцу. Али, памтићемо оно најважније, памтићемо да је грех оно, када је цео живот – поред. Није ништа када ми извршавамо заповести у деведесет девет случајева, а у једном, само у једном, најтежем за нас, ми себи дозволимо да учинимо по нашој грешној вољи. Наше стреле могу да долетају скоро у сам циљ, али ипак не у десетку, већ у деветку, и непријатељ ће славити, јер непријатељ неће од тога ништа изгубити. Он зна где смо најрањивији, где нас може потпуно сатрти. И само Господ Свемилостиви може да нас заштити.
Свети оци говоре да се човек спотиче о сваки камен који на свету постоји, али постоји један, и само један, који га неће спотаћи. Тај камен је – Христос. У тој ћемо бици постати победници само са Христом, само са Његовом Мајком Пречистом, Заступницом грешних, са светима који су осетили шта је то грех и зато могу да саосећају са другим човеком због његовог греха и да се благодатно моле за њега. Да се потрудимо да видимо шта је главно у греху: то је – кидање тканине живота. Не једноставно списак нашиг грехова које ми наводимо у исповеди, иако је и све то неопходно, већ – грех мора да се назове по имену. Грех увек представља раскидање личних односа са Богом, то је кидање Тела Христовог, разапетог на Крсту. И тек када видимо-када појмимо да Бог стаје уместо грешника, да грех убија Самог Бога који је постао човек нас ради, ми можемо да схватимо шта је то грех, и да се на прави начин покајемо. Само Божја мајка може да нас поведе тим путем, и ми ћемо све јасније видети – поимати шта се то дешава у свету и колико је дубоко оно што се на нас односи само у једном делићу. Све док се не ослободимо сваког греха ми смо, овако или онако, учесници у оној тами која постоји у свету, која се потчињава власти кнеза таме.
Страшан је грех, али ево шта је рекао један искусни свештеник младом свештенику после његове проповеди о греху: «Слушајући те видео сам како је грех велики, и како је Бог мали, и како је мало места у нашем животу остало за Бога. Ако би све било онако како ти кажеш, ја бих највероватније, у очајању, давно отишао из Цркве». Али нико од нас никада неће оставити Цркву зато што ми знамо непогрешиву реч Светог писма: тамо где се грех множи, тамо је све јача и благодат. Да, грех је сташан, и ми, говоре нам свети оци, у ствари видимо само хиљадити део греха. И мање од хиљадитог дела благодати коју нам је било дато да, по милости Божијеј, упознамо. Никада Зло није било и неће бити јаче од благодати Божије. Што оно више буде беснело – а ми данас видимо да се, рекло би се, звер већ откинула са ланца – то се велика милост и благодат дају онима који се подвизавају против греха и све је веће заступање Мајке божије за све нас. «Верујем, Господе, и исповедам, да си ти воистину Христос Син Бога Живог, који је дошао у мир грешни да га спаси, међу којима сам ја први». Господ мој и Бог мој, Ти се се оваплотио због мене, прихватио патњу, васкрснуо из мртвих и са славом се вазнео на небеса, послао Духа Твог Светог на моје очишчење од сваке прљавштине и дајеш Своју Пречисту Мајку за Заступницу, за јемца за мене грешног, сада и во веки векова.
