Александар Ростовцев
Увредљиво тихо и неприметно је прошао један врло интересантан и важан догађај. Председник Русије Владимир Путин се нашао и разговарао са једним од руководиоца државне службе, чије се име врло ретко среће у штампи. Не, тај човек није тајни агент, мада по врсти свог посла он има приступ поверљивим документима, па чак може да се сматра и за својеврсног борца на „невидљивом фронту“. Све у свему – Путин је разговарао са начелником Федералног архива, Андрејем Артизовом.
Разговор првог човека државе са првим човеком Државног архива свакако је послован, и могуће последице су у стању да понегде изазову и ефекат експлозије, понегде чак и детонацију личности.
Председник је дао неупадљиву изјаву да је донео решење да се са великог броја архивираних поверљивих докумената скине ознака поверљивости, и да ће та одлука бити потписана истог дана. Осим тога, он је саопштио да се „Росархив“, тј. Државни архив преноси на директну подчињеност председника Русије, јер многи материјали из те Росархива „су заиста драгоцени и од светског значаја“.
Први човек Агенције је, са своје стране, информисао Председника да фонд Архива садржи 500 милиона предмета и да „никада у последњим деценијама плански рад на скидању поверљивости није рађен тако, као што се сада ради“.
Најбитнији тренутак: одмах после скидања поверљивости документи архива ће бити доступни на званичном сајту Росархива, за шта је већ припремљена специјална база података.
Међу доступним материјалима нашли су се и они за које одавно и страним и домаћим историчарима цури вода на уста: 1400 јединствених директива Стаљина, његових одлука, фронтовских наређења, оперативних карти, одлука и фотографија из његовог времена које су се до скора чувале под ознаком „строго поверљиво“.
Били су објављени и материјали са именима и чињеницама, из којих се види како су немачки окупатори широко користили националисте за увођење у окупираним деловима Украјинске ССР такозваног „новог поретка“. Треба се само искрено радовати уиме историчара, и треба им пожелети свеже и интересантне радове у чијој ће основи да се налазе горе поменути документи, али такође треба рећи и да се уклањање поверљивости не односи само на јединствену војно-историјску тематику.
Извор, близак Росархиву, саопштава и врло интересантне појединости: „Колико ја знам по информацији добијеној из Архива, ради се о периоду између 1930. и 1989.године. Тамо има и предмета о, извините за израз, онима који су откуцавали – као и о невино репресираним, са врло интересантним презименима. Има и података о космичким и војним пројектима који се сада могу саопштити. Осим тога, објављују се и подаци о току битака, наређењима и добијеним обавештајним информацијама у току Великог отаџбинског рата, баш као и о међудржавним односима у периоду хладног рата“. И врло самопоуздано додаје: „Има докумената који ће баш зачудити друштво. Сопствена историја треба да се зна, ма каква да је“.
Архиви дуго памте и у себи носе потенцијално пуњење које није мање опасно од хидрогенске бомбе. Није случајно што у нашој земљи све до сада остају као поверљиви предмети „маршала“ и „лекара“ који су дуго стварали погодно тле за потпуно различите шпекулације. Пре извесног времена у Великој Британији је специјална комисија разматрала архивиране документе, чија је поверљивост требало да се укине, али је због података о предратним контактима британске обавештајне службе са Хитлеровом СД одлучено да се режим поверљивости продужи још за 50 година. Упозорење да ће „неки документи да зачуде друштво“ није случајно стављено. Крајем девете деценије ’20. века како у Русији, тако и у бившим републикама СССР-а на таласу „демократизације“ на власт су стизали најразличитији људи.
Многи су испољавали невероватну политичку снагу да се одрже без обзира на очигледно непостојање управљачког талента, али на поседовање склоности да уче народ демократији онако, како је они виде. У пограничним земљама СССР-а бивши лидери „народних фронтова“ су свој антисовјетски поглед на свет заменили антируским, чврсто су засели на власт и са своје територије почели да воде према Русији непријатељску политику – од организовања конгреса неких из „Отворене Русије“ који су изгубили своја грађанска права, до обуке профашистичких побуњеника и указивања војне помоћи бандеровцима.
Европској заједници, као и становништву тих пограничних земаља биће интересантно да из докумената Росархива са којих је скинута ознака поверљивости погледају ко је од страствених „евродемократа“ био међу информативцима КГБ-а. Земљом се шире приче како су у време замагљене младости руском КГБ-у „откуцавали“ и бивши лидер „Народног фронта“ Литваније Ландсбергис и садашња мадам председница те земље Даља Грибаускајте. Претпостављам да ће сада о тој страни њихових биографија моћи да се сазна са самог извора. А да се нагађа уз речи „то је било давно, а и није истина“ „одавно је затрпано“ може колико ти душа жели, али не треба умањивати убитачну снагу сличних раскринкавања.
Можемо да се присетимо и како је прошле године ефектно у пољској штампи одјекнуо пакет докумената који је ископао Институт националних успомена о сарадњи Леха Валенсе (чији је оперативни надимак био „Болек“) на врхунцу његовог рада у Гдањском бродоградилишту. Информативна експлозија није оставила ни зрнце од имиџа иконе – „Пољака Но 1“, лидера „Солидарности“, добитника Нобелове награде за мир и првог председника антисовјетске Пољске. Отада па довека Валенса је само један бркати дебели старац, руина епохе која је прошла, чија срамота може да се види сопственим очима као изложених 17 обавештења у већ поменутом Институту о добијању новца за „шап-шап“ информације, достављене тајним службама. Остаје само да се жали што архивска „бомба“ није експлодирала испод агента „Болека“ осамдесетих година, када су он и његова „Солидарност“, спајташени са западним тајним службама, расклимавали социјалистичку Пољску.
Маса интересантних неочекиваности може да упозори и заклете домаће либералчиће. Њихов трновити животни пут до највиших звања у земљи је у многом сличан Валенсином. На дубоку жалост, КГБ из многих разлога није журио да разоткрије информативце са стажом, међу којима етички разлози нису били на последњем месту. Јер ако обелоданиш агента, посебно добровољног, ко ће онда да сарађује с тобом? Нећеш далеко догурати са агентима који су похватани у вршењу неетичких поступака и преко тих поступака и заврбовани. Кроз медије се пробија и незванична информација о томе, да су „познати функционери либерално-демократског покрета Русије“ сарађивали са совјетским тајним службама добровољно, из себичних, егоистичних побуда: интересантна службена путовања, напредовање у каријери, угледан посао и сл.
Може само да се претпостави какви су шпијунски подлаци била различита „стваралачка удружења“ писаца, позоришних радника и кинематографиста. Многи критичари СССР-а и совјетског уређења су имали родитеље који су били не само познати партијски или привредни радници, већ су радили и за органе НКВД – МГБ – КГБ-а, па су чак и лично учествовали у репресијама. Наравно, деца не одговарају за очеве, али у души је некако гадно када изданци који су променили боју и који не желе да се присећају прошлости својих родитеља почињу да раскринкавају своје родитеље и да скидају вео са њихових поступака, али се без имало гриже свести користе њиховим високим положајем као скакаоницом за личну светлу будућност.
Документи који више нису поверљиви могу да утичу на размештај снага у Украјини, која је постала бандеровска. Можемо се присетити и како је цео низ докумената које је објавила на друштвеним мрежама Мирослава Бердник још пре мајданског пуча, а који се односе на сарадњу поглавара Уједињених Нација са МГБ и МУП-ом Украјине изазивао нападе грчева и фонтане дијареје код присталица бандеровских духова. Свидомити (украјински идиоти) су клели колико год су могли, фотокопије докумената су називали „ефесбеовским фалсификатом“ (фалсификат руске безбедносне агенције – прим.прев.), али ништа аргументовано нису могли да примете.
Зашто је то важно? Украјински радикални национализам је зло без имало оправдања. А са њим се слажу потпуно различити људи. Али међу савременим УН-овцима постоје идеалисти који желе да очисте украјински национализам од најпрослављенијих фигура Бандере и Шухевича, јер су они одавно и заувек искомпромитовали себе као хитлеровске марионете и чланови кажњеничких одреда.
Како било да било, али послератна совјетска обавештајна служба се прилично добро снашла у осећањима немачких националиста који су врло јасно себе издвојили од хитлероваца и присталица генерала Гелена који су се направили американци. Немачки националисти којима је идол Бизмарк, пошто су преживели све ужасе рата и видели како Американци гурају Немачку у нови рат са СССР-ом више воле да раде за совјетску и источнонемачку обавештајну службу. Тај моменат обавезно треба да се узме у обзир.
Са друге стране, Украјина је пуна жестоких необандероваца који не пате од вишка гадљивости, које не плаше никакви документарни докази о сарадњи њихових идола са тајним службама Хитлера. Али уколико се објаве документи који више немају ознаку поверљивости, и који кажу да су њихови идоли као Василије Кук, нештедимице обавештавали МГБ о „побратимима“ који седе по подземним склоништима? Уколико се потпуно неочекивано испостави да су сви „правозатичники“ и „незалежники“ (борци за права и борци за независност – прим.прев.) касносовјетског периода откуцавали КГБ-у како би им се смањило време заточеништва, за допунски пакет сланине од својих или пакет најлошијег дувана са тезге у логору? Да ли би издржали слична испитивања на чврстину они убеђени бандеровски апологети који би свуда видели продужену руку Москве, ФСБ и лично Путина?
Слична информација би могла да изазове најснажније избацивање термонуклеарне плазме из дупљи они чији се власници поносе „националном чистотом“. А понеког разоткривање идола може да наведе и да се помери с места, те да се предомисли. Било би интересантно да се сазна и о двоструком животу поглавара самозваног „меџлиса“, као и осталих љигавих функционера који умиру под бременом „савести нације“, преузетим на своју руку. Па онда – под чијом ће задњицом да експлодира прва „бомба“ из Архива? Ко ће бити локомотива која ће да почне да размотава дуг ланац обелодањивања истине?
ПРЕВОД ФСК СА РУСКОГ http://pandoraopen.ru/2017-07-04/arxivnaya-bomba-putina-aleksandr-rostovcev/
