Ростислав Ишченко
У неколико последња дана објављен је велики број верзија о узроцима и могућим последицама америчког ракетног напада на сиријску ваздушну базу. Свака од њих разматра само један, одређени аспект проблема. У неким случајевима аутор покушава да узме у обзир већину, или чак и све познате факторе. Али што се више фактора узима у обзир, то истраживач овог догађаја долази до закључка да тај напад није никоме донео корист.
Јасно је зашто он није користио Русији и Сирији. САД су поново нагло повећале конфликтност ситуације, практично су прекинуле и тако тежак процес преговора о регулисању ситуације у Сирији, али су се нашле на ивици директне конфронтације са Русијом. Не може да се каже да уопште није било преседана у историји сиријске кризе. Али, прво, до ракетних напада на руског савезника до сада није дошло. Друго, последњих пола године, још од последњих месеци Обамине власти, Сједињене Државе су се у Сирији држале уравнотеженије политике.
Ракетни напад на Сирију није био користан ни Европљанима. Они су заузети решавањем својих сложених унутрашњих проблема. Немају ни жеље, ни могућности да се активно укључе у ову ситуацију. Њено заоштравање на Блиском Истоку, онако како је изведено, јако је погоршало односе САД не само са Русијом, већ и са Кином, а то значи да је довело у питање не само стабилност глобалне трговине, већ и економску стабилност уопште. И то – не говорећи о милионима сиријских избеглица који су у стању да се у случају даљег заоштравања конфликта врло брзо нађу на границама Европе. Нешто такво никако не може да обрадује Европу. Тим пре, што ће у случају пораста конфронтације Европа морати да САД-у плати за подршку.
Удар се није показао користан ни за САД. Прво – он је ослабио Трампове унутарполитичке позиције. Ракете тек што су успеле да падну а Трампови опоненти – демократе-глобалисти из тима Клинтон већ су почели да се лицемерно ишчуђавају због кршења међународног права и погоршања односа са Русијом. Али ни то није најважније. Они су оптужили Трампа да је он без санкција, па чак и без обавештавања сопственог Конгреса, започео војне ударе против суверене државе која није представљала претњу по САД.
Овај догађај представља најгрубље кршење Устава, а то је могло да се искористи као повод за импичмент. Уосталом, уклањање Трампа са власти је заветна машта глобалиста још од тренутка његовог избора за председника САД. Сорош је чак у фебруару – марту ове године покушао да организује мајдан, који је САД-у припретио грађанским ратом. Али после ракетног удара по Сирији Трампов рејтинг се тако стрмоглавио да чак ни процедура импичмента не би могла да изазове онолики отпор колики је могао да настане још само месец дана раније.
САД су изгубиле и тиме што је од 59 избачених ракета до циља стигло само 23, и база Аш-Шајрат је обновила свој рад за мање од 24 часа од ракетног удара. Не знам шта је горе по САД – верзија да је неефикасност удара повезана са високом ефикасношћу руских средстава РЕБ или претпоставка да су ракете једноставно биле врло старе и непоуздане. У сваком случају – радило се о озбиљном заостатку за Русијом у ефикасности једне из основних класа наоружања војно-поморских и војно-ваздушних снага, посебно уколико се резултати упореде са плотунима „Калибара“.
Ма колико било чудно – изгубили су чак и исламисти. Вапијућа неефикасност америчког удара, као и непостојање било каквих политичких последица, нису им дозволили не само да ситуацију на фронтовима преломе у своју корист, већ чак ни да постигну колико-толико приметан политичко-дипломатски успех.
И тако – сви су изгубили, али зар није ипак неко морао да победи? Хајде да размислимо ко је постао бенефицијар акције о којој говоримо.
Да неке чињенице померимо у страну. Да се припремао ракетни удар на Сирију и да ће главни разлог да би до њега дошло бити провокација са хемијским оружјем, западна штампа је писала још у децембру 2016.године. Односно – припрема за провокацију је направљена још у време Обаме. Можда је она почела када се администрација још надала у победу Клинтонове. Ипак је основна етапа припреме вршена тек после Трампове победе на изборима.
Односно, провокацију су припремали глобалисти у сопственом интересу. Зато нема ничег чудног у томе, да је жртва постао не само и не толико Асад, колико Трамп. На крају крајева једино он представља главног непријатеља који је клану Сорош – Клинтон одузео дужност председника САД. А Асадом они могу да се позабаве и пошто раскрсте са Трампом.
Такође није тајна ни да је последњих месеци Трамп доспео у незгодну ситуацију због оптужби и њега лично и чланова његовог тима да раде за Русију. Нама је, можда, смешно. Али за америчког политичара – то представља врло озбиљну оптужбу.
Најзад, Трамп је оштро критиковао Обаму због недовољно снажне реакције на прошле оптужбе због коришћења хемијског оружја које су подигнуте против Асада.
У таквој ситуацији било би глупо да се помоћу већ осмишљене провокације не покуша лов на Трампа. И тако, председнику САД се реферише да Асада опет оптужују за коришћење хемијског оружја. Истовремено му саопштавају да постоји срећна околност јер се баш у то време и у тој области налазе две америчке крстарице са крилатим ракетама, које могу да у иверје разнесу сваку ваздушну базу Сирије. Даље, говоре му и да због једне ваздушне базе Руси неће ризиковати – изразиће узнемиреност, али ће затим можда преко дипломатских канала она само да ишчезне. И најзад, Трампу ће бити препоручено да питање ракетног удара реши што брже, јер се демократе припремају да направе огромну информативну кампању како би се стекао утисак да је његова одлука донета под њиховим утицајем.
Све је лепо смишљено. Трамп даје наређење о ракетном удару. И већ ујутро, они исти јастребови из тима Клинтонове, који су још само пре пола године отворено претили Русији нуклеарним ратом почињу да пате због безнадежно покварених односа. У штампи се појављује маса информација о томе да је могуће да Асад није крив ни за шта. До вечери се разјаснило да се 2/3 ракета изгубило ко зна где, а да су и оне, које су долетеле пале на непозната места, јер је база у функцији. Паралелно конгрес изражава узнемиреност због тога што је председник донео одлуку без консултација са законодавцима.
Трамп се опет нашао у замки. Сада, уколико покуша да своју позицију смекша и да умањи напрегнутост до које је дошло у односима са Русијом (и са Кином, уколико се узме у обзир чињеница да је у тренутку ракетног удара у САД био у посети Си Ђинпинг) окривиће га да је намерно, уз тајни договор са Москвом, дискредитовао САД и тако оштетио америчке позиције на Блиском Истоку. При чему су војна дејства започета без дозволе Конгреса, те је тако прекршен и Устав. Даље – старт процедуре импичмента је више него вероватан уз затворску казну према резултатима оптужбе.
А уколико би покушао да буде на челу процеса у коме би био „већи светац од Римског папе“ и више јастреб него што су то јастребови који су се повукли, он ће још више да ослаби своју унутарполитичку позицију – бивше присталице ће му потпуно окренути леђа, а противници ће остати противници. Осим тога, он ће бити принуђен да стане на чело новог „крсташког рата“ против Русије. Уосталом, он за сада иде баш тим путем. Јер се представници Трампове администрације утркују како би доказали „кривицу“ Москве у „Асадовим злочинима“.
И сада – нов интересантни моменат. 30.марта је почела завршна етапа за добијање дозволе за радове на „Северном току – 2“. Уколико неуспели ракетни удар успеју да претворе у снажну пропагандну (политичку, дипломатску и информациону) кампању, поставиће се питање: Да ли ЕУ има право да сарађује у радовима на „Северном току-2“ са Русијом коју оптужују за „саучесништво у хемијским нападима“.
Пројекат може и да се саботира, може и да остане на снази, али је важно да се рад на њему једноставно успори. 2019.године, када је планирано да „Северни ток-2“ ступи у експлоатацију истиче важност споразуму „Газпрома“ са Украјином о транзиту гаса. „Газпром не намерава да тај споразум продужи. Али уколико дотле „Северни ток-2“ не почне са радом, споразум „Газпрома“ ће вероватно морати да буде продужен. Тим пре што је Турска прилично храбро саопштила да је спремна да учествује у агресији САД против Сирије, што значи да у том случају судбина „Турског тока-2“ може да постане врло проблематична.
Ето тако су, пошто су помоћу унапред припремљене провокације Трампа ухватили у замку, глобалисти добили одличне позиције за ширење и унутарполитичког и спољнополитичког контранапада. При чему се ради не само о тиму Клинтонове и не само о америчкој елити. Европски глобалисти, који су мудро ћутали последњих месеци активно су ступили у започету кампању.
Тако да, мада ми за сада немамо посла са отвореном војном уценом, ипак се политичка ситуација развија чак и горе од тога, него да су Американци једноставно поставили ултиматум који се може одбацити, па – нека покушају да почну атомски рат. Као резултат информативно политичке кампање Русија може да претрпи стварне материјалне губитке, а резултати њених успешних поступака у последње три године у европском правцу могу у значајној мери да се нивелишу.
Уосталом, глобалисти су партију тек почели. Направљен је први потез. Да пратимо како ће одговорити Русија. Не формално, званичним одговором, на провокацију са ударом ракетама, већ на одговор наручиоцима, организаторима и бенефицијарима те провокације. Имамо довољно савезника у Европи и САД, који уопште нису заинтересовани да се догађаји крећу онако, како би то хтели глобалисти.
—————————-
Превод ФСК са сајта: http://www.russiapost.su/archives/110348
