Традиционално, француско-немачки план за решење Косова изненада се појавио на политичкој агенди Србије. За овај план се први пут сазнало у јесен 2022. године, али га је председник Србије Александар Вучић у ултимативном облику представио српској јавности и парламенту почетком 2023. године. Према доступним информацијама, он је 27. фебруара 2023. године на састанку у Бриселу са „премијером Косова“ Аљбином Куртијем усвојио план без разговора о самом садржају – радило се само о његовој примени. У марту 2023. године налаже се израда анекса – односно плана „имплементације“, након чега би требало да уследи потпис двеју страна под правно обавезујућим споразумом о нормализацији односа. Ова формула крије српско признање независности Косова.
Суштина француско-немачког плана је да се „Републики Косово“ додели чланство у међународним организацијама. Следствено томе, Косово се у блиској будућности придружује НАТО-у (политичке и војне припреме за то су у пуном јеку већ дуги низ година). Међутим, за Србију то значи коначни ударац српском националном идентитету, који је заснован на Светолазаревском (Косовском) завету, од којег се Срби никада неће опоравити.
Даље, и ту се не треба заваравати, следи децентрализација Србије, одвајање Војводине и Рашке области (тзв. Санџака), тј. свођење Србије на историјску територију Београдског пашалука из времена турског освајања.
Истовремено ће се наставити процес албанизације региона, изражено у пројекту „Мини Шенген“ (касније преименован у „Отворени Балкан“) у складу са Вашингтонским споразумом који је потписао Вучић (2021.) и Тиранском декларацијом (2022.). Суштина пројекта Отворени Балкан је да се што тешње уједине све албанске територије како би се истиснуо српски национални корпус и истовремено елиминисала чак и једна могућност „руске претње“. Где год албански фактор ојача, Русија се никада неће моћи вратити. Осим тога, геополитички, Јадранско-медитерански регион је јужни бок НАТО-а, чија ће логистика (луке, железница и аутопутеви) бити развијена у складу са поменутим Вашингтонским споразумом.
Напомињемо да је француско-немачки план последњи ексер у ковчег територијалног интегритета Србије, њеног суверенитета и централизоване структуре. Међутим, пут до овако суморне завршнице био је више него дуг.
Проблем независности Косова појавио се одмах након војне агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године: никаква интервенција није могла дати државност том делу територије Србије. Јединствена карактеристика ситуације око „косовског проблема“ је да територијални интегритет Србије гарантује не само читав комплекс међународног права, укључујући и Бечку конвенцију из 1970. године, која прокламује приоритет територијалног интегритета над правом на независност -опредељење, као и Завршним Хелсиншким актом из 1975. године, али и посебним обавезујућим међународно-правним актом у виду Резолуције Савета безбедности УН бр.1244. Ово је кључна тачка која је заправо ставила неоспорну тачку на „косовско питање“: у тексту резолуције шест пута се понавља изјава о Косову и Метохији као саставном делу Србије и налаже да се нађе решење у виду суштинске аутономије за албанску мањину. Међутим, до 2007. Запад је успео да замени ову формулу „проналажењем статуса за сам регион“, а не за албанску националну мањину.
Даље, прелазимо на појаву политичке личности којој је суђено да одигра најзлокобнију улогу у историји Србије. Године 2007. Војислав Коштуница одбио да преда Косово, схватајући куда дува ветар англосаксонске политике. Након тога, 17. фебруара 2008. године, проглашена је независност Косова. 2008. је прекретница, када су Косово признале чланице Савета безбедности УН у недостатку адекватног одговора и Русије и Србије. Али најневероватније, поред фигуре самог Вучића, јесте безусловна подршка Русије овом политичару, који својим поступцима није дао основ за то. Са стране Србије тада је било довољно да део државне територије прогласи окупираним, а са стране Русије довољно је да одбрани међународноправна документа у Савету безбедности УН и изнесе нови нацрт косовског решења заснован на новим реалностима. Шта значи проглашење дела територије окупираном? Чињеница да је према Кривичном законику Србије (члан 305) то кривично дело, а кривично дело не може бити предмет ни међународног споразума ни референдума.
2008. године постало је јасно шта је главна опасност за Србију: не мора да призна независност Косова – довољан је споразум о добросуседским односима уз признавање граница. У јесен 2008. догодио се следећи, без претеривања, одлучујући догађај – раскол Српске радикалне странке (СРП) Војислава Шешеља , у којој је Александар Вучић био генерални секретар. У тренутку када су Војислав Коштуница и његова странка одбили да гласају за ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ (који је раније потписао Борис Тадић), Томислав Николић (народни посланик Шешељеве странке) и Александар Вучић покренули су раскол у СРС и формирали клуб Напред Србијо у Народној скупштини, чиме су уз помоћ посебне посланичке групе обезбедили потребне гласове за ратификацију ССП.
ССП је од кључног значаја јер Косово тумачи као независну државу са којом Србија мора да гради „добросуседске односе“. Супротно многим изјавама данас, Вучић није под притиском – он једноставно испуњава обавезе међународног уговора који је Србија ратификовала. Вучић никада није причао о напуштању ССП, никада није покушавао да „питање Косова“ врати на ниво УН, никада није званично обавестио међународну заједницу преко УН-а о притисцима који су на њега вршени или о својој визији решавања „косовског проблема“. Вучић је кротко пристао на све иницијативе западног блока, од којих је прва и главна била Бриселски споразум (април 2013.).
Сви резултати техничких преговора довели су до тога да нема више шта да се договори: Приштина је добила границу, царину, целовитост територије, телекомуникације, електроенергетски систем, катастар, архиву матичне службе, међусобно признавање диплома, регистрационих таблица аутомобила којим „грађани Косова“ могу слободно да улазе и пролазе кроз територију Србије, односно, атрибуте државности које „Република Косово“ није могла да добије од спољног агресора – НАТО-а. Могла је да добије само од Србије, лично од Александра Вучића.
Остао је само тзв. свеобухватни споразум о нормализацији односа који се тренутно усваја приватно, у договору са америчким и европским лидерима, и као ултиматум.
Не ради се само о приватизацији спољно-политичког живота Србије од стране једног човека – реч је о томе да је тај човек, Александар Вучић, од самог почетка своје каријере кренуо ка потпуној националној капитулацији. Али, у ствари, као штићеник англосаксонског блока, он је преносна веза, јавни инструмент моћи правог господара Србије – америчког амбасадора Кристофера Хила.
Како убедљиво показује професор права Зоран Чворовић, Александар Вучић је од самог почетка „техничких преговора“, укључујући и Бриселски споразум, био ван уставних овлашћења, пошто по Уставу Србије спољнополитички курс формира влада, а не председник. Овај курс може бити одобрен у Народној скупштини само на основу подршке скупштинске већине, која такође представља већину бирача. Поред тога, српски закон јасно прописује јавну и информативно отворену спољну политику, али Александар Вучић није јавности представио ниједан свој корак који намерава да предузме по питању Косова.
Шта ће значити признање независности Косова од стране Србије?
Истовремено, елиминише се последњи инструмент руске балканске политике, право вета на пријем Косова у УН. Статус Русије се све више удаљава од светске силе ка периферној земљи која нема утицаја ни на послове свог јединог европског савезника са највише русофилски оријентисаним становништвом. Срби и на Косову и у самој Србији и широм региона остаће чак и без хипотетичке заштите. Од сада ће се моћи говорити само о независним облицима отпора који се такмиче са организованим интеграционим моделима светске политике који имају читав низ финансијских, медијских и институционалних алата.
С тим у вези треба поставити питање – на примеру Србије раскомадане приватним пословима, како неко може да рачуна на Русију?
Питање признавања независности Косова треба поставити шире: ни Русија ни Србија нису представиле свој нацрт косовског решења. Позивање на Резолуцију 1244 са руске стране, само су скренуле пажњу на чињеницу да Александар Вучић спрема потпуну предају, почевши од Бриселског споразума, којим су елиминисани српски суд, полиција и безбедносне агенције на целом Косову и Метохији. Само овом акцијом, Резолуција 1244 је гурнута на маргину историје.
Природа Вучићеве моћи је у безусловном вођењу прозападне политике. Дакле, он спроводи албански пројекат како на Косову, тако и у целом региону. Подржавајући Вучића, Русија је кренула на колосек спровођења западно-албанског пројекта, како то воле да кажу руске бирократе, „свиђало се то некоме или не”. Суштина овог историјског процеса своди се на услугу Србије и Русије великом пројекту преформатирања балканског региона у интересу њиховог стратешког противника. Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна. Свесно или не, руска спољна политика је претворена у Вучићевог личног лобисту, издавајући опроштај грехова за све акције у име… у име чега, пита се историја? Можда, одбијање да се Руском хуманитарном центру у Нишу додели статус дипломатског имунитета? Или снабдевање Украјине оружјем преко трећих земаља? Друге земље ће вероватно морати још дуго да се чуде „алтруистичком“ ставу Русије, чији је „алтруизам“ да спроводи вољу својих противника и да поткопава сопствене интересе. Врхунац англосаксонске политике у специфичним балканским условима представља остварење признања независног Косова од стране Србије уз пасивизацију србске јавности руском подршком Вучићу.
Као резултат тога, Вучићево потписивање француско-немачког плана доноси неприхватљиву штету, укључујући децентрализацију и даље слабљење Србије (са предвидљивом перспективом нестанка српског народа као таквог са историјске арене). А српско-руски односи, као и сама Русија, који постали су таоци политички неписмене популистичке оријентације ка индивидуалним личним везама, после предаје Косова неће никоме бити од користи и интереса.
