Потпуно растројени, терористи нису ни покушавали да се поново окупе да наставе пут ка Далматинској Загори, откуд ће лакше стићи до жељеног одредишта.
Међутим, патроле и заседе су биле све гушће jер је у јавност доспела вест о терористичкој групи на подручју Босне, што су најпре објавили медији у иностранству, те ни средства информисања у Југославији нису могла да ћуте о том догађају.
Чак је организована и конференција за медије у Дубровнику, јер су надлежни сазнали да су сви страни дописници ангажовани, „случајно“ нико није био на одмору и то у јеку сезоне.
Индикативно је да су страни дописници инсистирали на кључном учешћу ЈНА, али им је детаљно разјашњено да су носиоци антитерористичке акције само органи милиције и ТО!
На ТВ је у вечерњем дневнику извештавано о току саме акције. Скоро увек је саопштавано да је понеки терориста погинуо у размени ватре са припадницима милиције и ТО, али и све ређе да је неко од њих страдао.
Јавност је полако схватала да је режим чврсто решен да терористе физички истреби као штеточине.
Четворица заробљених били су довољна група за суђење, јер ће омогућити тренирање строгоће над помагачима у земљи, али пре свега и дипломатско указивање појединим државама на доказано деловање, помагача код њих!
Ухваћен потпуно неспреман, јер су због растурања федерације најпре растурили систем безбедности, комунистички режим је реаговао појавним облицима застрашивања, тe је суђење терористима дато у надлежност војном суду јер је њихово деловање окарактерисано као покушај рушења уставног поретка.
Судски процес, тј изрицање саме пресуде је приказано на ТВ, оптужени су суђени на смрт, али је најмлађи ипак помилован и суђен на двадесет година робије.
После неколико месеци је јавно саопштено да су терористи стрељани и закопани на необележеном месту.
Цивилни судови су судили неколико лица на затворске казне као доказане помагаче, док је у иностранству укинут раније договорени ловостај, али само на истакнуте активисте HRB у Европи, јер за аустралијске бећаре југо-служба није имала такве могућности!
У наредних неколико година је врх HRB погубио своје главе у разним државама западне Европе, као својеврсна порука усташким организаторима шта не сме да се покушава!
Међу вођама разних фракција и организација почело је својеврсно лицитирање ко је стварни кривац за ту изгибију у Југославији, али и у иностранству.
И усташке активисте и њихове менторе мучило је исто питање, да ли је нова СДБ толико јака да је знала за тајне припреме, или је догађај сплет околности које нису добро процењене.
Врх RKC је био уплашен јер је неколико нижих свештеника пружило успутно гостопримство терористима на терену, али комунистички режим није желео нову конфронтацију са Vatikanom и „превидели“ су тај детаљ.
Ипак, опрезни бискупи су препоручили жупницима да не покушавају да сазнавају детаље, јер је црква одвојена од државе и бави се јелте само душом, а не тероризмом.
На строго затвореним састанцима највишег војног, безбедносног и партијског врха изнете су детаљне анализе, које су биле поражавајуће за власт.
Јасно је истакнуто да погранични органи нису пуна четири дана могли да утврде дал` је група ушла у дубину територије, а оператива на терену није имала никаква сазнања о евентуалној најави посете!
Није било познато ни обавештајној служби да се у иностранству уопште врше неке припреме за такву акцију.
Новинарска питања страних дописника јасно су указала на детаљ, да је тежиште интересовања како реагује ЈНА, обзиром на нови преустрој и увођење ТО!
Анализа је показала да није било никаквог одушевљеног грабљења за оружје на мобилизацијским местима, а само ангажовање ратног састава ТО је показало да ту нема чврсте жеље да се обрачунају са терористима, које су многи доживели као своје, али су се плашили да им се прикључе! Чак су поједини политичари осудили ангажовање јединица ТО управо са терена где су терористи планирали дејства, као некакво злонамерно гурање резервиста у погибију да се последично развије мржња код породица погинулих.
Уочен је недостатак одлучног деловања и преузимања иницијативе која је сада била на нивоу републике, али нова руководства су чекала.
Посебно је указано да је начин коришћења војне полиције потпуно погрешан, јер се показао потцењивачки однос према обуци и спремности терориста, што је резултирало већим губитком људства.
Донета је одлука да свака република оформи специјалну јединицу милиције, која ће бити примарно обучавана за борбу са терористима на терену, а не на аеродрому или у стамбеној згради као месту инцидента.
Да се даде друштвени значај борби против терориста, одликовано је неколико стотина припадника ТО и милиције, породице погинулих и рањених су додатно збринуте, додељене су стипендије за школовање деце и дат је посао члановима породица!
