Могло се претпоставити да је кнеза Голицина, када је реч о степену дезорганизације рада Светог синода, једноставно немогуће надмашити. Ипак, испоставило се да се појавио нови претендент на обер-прокурорско место који је далеко надмашио свог претходника – истина, не више по нереду у раду, већ по прибраности и концентрацији, али са веома специфичном усмереношћу.
Према наводима биографа, гроф Николај Александрович Протасов (1798–1855), генерал-ађутант, обер-прокурор Светог синода (1836–1855), члан Државног савета и Главне управе школа, рођен је у Москви. Отац му је био стварни тајни саветник, сенатор Александар Јаковљевич, а мајка Варвара Алексејевна, рођена Бахметева. Основно образовање стекао је у кући[1].
Од 1817. године почео је да служи у војсци, учествовао је у ратним операцијама против Турске и у Краљевини Пољској, те је одликован за заслуге у биткама: Орденом Св. Владимира 4. степена са машном, Св. Ане 2. степена и Св. Станислава 3. степена. Четрнаестогодишњи боравак у активној војсци омогућио је грофу да достигне чин генерал-мајора, са већ изграђеним чврстим убеђењима о неопходности војне дисциплине у било којој служби и безусловном извршавању наређења претпостављених.
Године 1834. прешао је у цивилну службу поставши члан Главне управе школа и члан Одбора за уређење образовних установа. Године 1835. именован је за вршиоца дужности помоћника министра народне просвете.
Међу бројним задужењима која је гроф обављао у цивилној служби, издваја се његово управљање образовним установама Белоруског школског округа, ради чијег је упознавања морао да обиђе цео Западни крај. Циљ путовања био је проучавање метода васпитања омладине и стања у духовно-образовним установама.
Као резултат овог путовања донета су наређења о одвајању ученика унијата од католика, премештању Виленске римокатоличке духовне академије у Санкт Петербург и оснивању посебне Унијатске богословије у Жировицком манастиру (близу града Слонима).
Године 1836. Н. А. Протасов је потврђен за обер-прокурора Светог синода, где је ревносно наставио исту политику коју је заступао његов претходник С. Д. Нечајев (1833–1836). Степан Дмитријевич је био типичан чиновник свог времена, који је цареву пажњу привукао тачним и јасним извештајима. Одликовао се одлучношћу у завођењу реда у канцеларијама и успостављању контроле над финансијама Синода. У самим црквеним пословима Нечајев је пре свега био канцелариста и бирократа, поклоник реда и педантне администрације.
Своју одлучност Нечајев је првенствено показао у ограничавању архијерејске власти, те је најпре потиснуо у страну главни ослонац Синода – владику Филарета. За почетак, Нечајев је у договору са жандармима у њихово име писао дојаве против архијереја и синодалних чиновника. Наизглед, овај властољубац се претварао да жали и саосећа са оклеветанима, али је у стварности све бруталније ширио своје оптужбе. Акценат је стављан на гласине да владике самовољно потврђују кандидате за архијерејске катедре, заобилазећи обер-прокурора, па чак и самог суверена. Затим је Нечајев наговорио митрополита Филарета да састави оправдајно писмо и изнесе своје мишљење поводом ових неоснованих гласина. Високопреосвећени је припремио такав поднесак, али је његово уручење поверио обер-прокурору, који је током аудијенције код цара потпуно изобличио владикино мишљење својим измишљотинама. Цар се разљутио на славног митрополита, видећи у њему готово противника врховне власти[2].
Након што је ова лаж разоткривена, на место Нечајева дошао је Н. А. Протасов, који је до тада био десна рука министра народне просвете.
Како би наставио дело свог претходника, Протасов је цару поднео опширан извештај у којем је детаљно описао изузетно разноврсне и сложене дужности обер-прокурора, тврдећи да их је немогуће у потпуности обављати без реформи у сфери црквене управе. Његове предлоге император је у потпуности одобрио.
Најпре је укинуо стару обер-прокурорску канцеларију која је постојала при Синоду и основао посебну канцеларију при самом обер-прокурору. Из надлежности Синода издвојио је све економске и привредне послове и концентрисао их у ново, специјализовано тело, директно подређено обер-прокурору. Нове институције – обер-прокурорска канцеларија и Привредни комитет – састојале су се искључиво од чиновника и служиле су потчињавању целокупног система црквене управе лично обер-прокурору.
Следећа фаза реформи обухватила је најважнију област духовног просвећивања – специјалне образовне установе које су биле под надлежношћу посебне Комисије за духовне школе. Протасов укида ову Комисију и преноси све њене образовне и привредне послове у надлежност нове институције, формиране по узору на Привредни комитет. Сам Протасов је главна централна тела која су му била подређена изједначавао са министарским департманима, настојећи да њихове директоре постави у исти положај са управницима министарских одсека.
Захваљујући спроведеним реформама, Протасов је стекао пресудан утицај на целокупан црквени живот и систем духовне управе. Свети синод је доведен у положај у којем је био принуђен да се коначно помири са губитком свог ранијег значаја и са неопходношћу да се у свему потчини утицају представника државне власти.
Гроф Протасов је широко користио предности свог положаја и увек је наступао у име врховне власти, која је одобравала његове бројне извештаје. Тиме је обавезивао Синод да се руководи ставовима обер-прокурора, остављајући највишој црквеној институцији само улогу подређеног административног органа. Притом су највећу штету претрпеле духовно-образовне установе, у којима је васпитање будућег свештенства постављено на нове основе. Према њима, Синод је био дужан да у праксу спроводи не сопствене погледе на циљеве духовног образовања, већ идеје обер-прокурора.
Све је то постало могуће захваљујући чињеници да је Протасов све своје погледе унапред усаглашавао са царем, који их је подржавао. Због тога су чланови Синода, у случајевима испољавања самосталности, често трпели непријатне последице. Гроф Протасов је уживао сталну наклоност и безусловно поверење цара Николаја I, што му је омогућило да на месту обер-прокурора остане до краја живота. Цару су импоновали реорганизација Синода по војном моделу и продирање војног духа у црквени живот.
Међутим, на карактер грофа није утицала само војна служба, већ и родитељско васпитање уз домаћег учитеља језуита, због чега није стекао темељно православно образовање. Овакво васпитање довело је до тога да се у питањима вере код Протасова осећао значајан утицај католицизма.
Ни његово именовање за обер-прокурора није било случајно; ту функцију није добио захваљујући личним врлинама, већ вештим интригама. Протасов је био потпуно неупућен у црквене послове и, судећи по његовом претходном животу, уопште није одговарао тој дужности.
Још конкретније о суштини делатности обер-прокурора изразио се свештеник М. Ј. Морошкин: „Ојачан поверењем суверена, он је тешко скривао тежњу за апсолутном влашћу у Синоду… Протасов је чак гајио извесне предрасуде према архијерејима… Главни, иако тајни циљ Протасових реформи – јачање личне власти на штету права чланова Синода – у потпуности је остварен, што се одразило на целокупно синодално пословање”[3].
Од језуитског ђака, који није много марио за мишљење свештеника у Синоду и који је себи дозвољавао да исправља резолуције које му нису биле по вољи, тешко је било очекивати другачији однос према православним архијерејима.
Неограничено поверење Николаја I у грофа учинило је изношење било какве опозиције Протасову небезбедним, услед чега су се митрополити Филарет Дроздов и Филарет Амфитеатров потпуно повукли у своје епархије. Остали архијереји који су се осмелили да пруже отпор обер-прокурору били су принуђени да напусте Свети синод.
Поводом смрти Н. А. Протасова, 15. јануара 1855. године, архимандрит Порфирије Успенски је записао: „Тако пролази светска слава! Заиста постоји Бог који позива на свој Страшни суд људе који насрћу на права Свете цркве”[4].
Након грофове смрти, начелник његове канцеларије А. И. Карасевски именован је најпре за заменика, а 25. децембра 1855. године за вршиоца дужности обер-прокурора. Потицао је из породице обер-официра, а након студија на Московском универзитету радио је у Министарству војном и Министарству финансија. Године 1832. именован је за управника послова Комисије духовних школа и члана Привредног комитета при Светом синоду.
Године 1839. Карасевски је постао директор новоосноване Духовно-образовне управе при Св. Синоду. Под његовим руководством спроведена је Протасовљева реформа духовно-образовних установа. Он је „одлично уредио привредни сегмент образовних установа и знатно увећао духовно-образовне фондове”[5].
Из биографије Протасовљевог наследника јасно се види: он је по свом профилу био привредник и финансијер, али му је недостатак духовног образовања онемогућавао да у пуној мери обавља дужности у сфери управљања просветом. То га је лишавало разумевања суштине наставног процеса и задатака који стоје пред образовним установама – оне су требале бити духовно-образовни центри Светог синода, а не приватно власништво световних лица удаљених од православне традиције.
Тек након што је 20. септембра 1856. године за обер-прокурора именован гроф А. П. Толстој, побожан човек и верни поштовалац московског митрополита Филарета, долази до стварних промена у управљању Синодом.
[1] Русский биографический словарь. Притвиц – Рейс. Репринтное воспроизведение 1910 г. Москва: «АСПЕКТ-ПРЕСС», 1997. С. 81.
[2] Муравьев А.Н.. Русская Фиваида на Севере. Москва: «Паломник», 1999. С. 12-13.
[3] История русской церкви. Книга восьмая. Часть первая. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 162.
[4] История русской церкви. Книга восьмая. Часть первая. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 163-164.
[5] Русский биографический словарь. Ибак – Ключарев. Репринтное воспроизведение издания 1897 года. Москва: «АСПЕКТ ПРЕСС», 1994. С. 516.
