Последњих месеци су дипломатска представништва и мисије Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС) у пост-совјетским земљама редовно у центру пажње. Информациони поводи због којих до тога долази су више него скандалозни. Наиме, рад ОЕБС-а је све даље од званичних циљева те организације.
Тако је у прошлу недељу неколико стотина становника Луганска блокирало представништво Мисије ОЕБС-а протестујући против њене необјективности, између осталог и због одбијања да на одговарајући начин реагује на пуцњаву украјинске војске, која редовно крши споразуме из Минска.
Формално ОЕБС служи као механизам за регулисање низа постсовјетских конфликата, конкретно Нагорно-карабашког. Просторије организације ОЕБС-а су смештене у Јеревану, а доскора – у Бакуу. У јуну ове године прес-служба ОЕБС-а је саопштила да је влада Азербејџана одлучила да повуче свој потпис на меморандуму о узајамном разумевању са ОЕБС-ом у вези са начином функционисања те организације у Бакуу. Власти земље су захтевале да се просторије затворе у року од месец дана.
Андреј Келин, стални представник Русије при ОЕБС-у, изјавио је да је таква одлука донета као одговор на одбијање ОЕБС-а да продужи уговор са руководиоцем свог представништва у Бакуу, француским дипломатом Алексисом Шахтахтинским. „Он је радио по приоритетима које је одређивала влада Азербејџана, а није се бавио прорадом и јачањем опозиције. Због тога је настрадао, – рекао је Келин.
Азербајџанске званичне личности су отказ Шахтахтинском објашњавале притиском САД-а.
Најзад, практичне последице одлуке Бакуа о прекиду важења меморандума којим се одређује статус координатора пројеката ОЕБС-а у Азербајџану не вреди коментарисати. Највероватније је да имамо посла са елементима политичког цењкања у које осим „демократске“ реторике спадају за Европљане много важнија питања о енергетици, као и проблем Нагорно-Карабаха, који узнемирава Баку. Међутим, јунски демарш Бакуа према ОЕБС-у поседује и симболичан значај и говори о незадовољству радом организације, ако не неког другог, оно, сасвим сигурно, једног дела локалне елите. Основни разлог за незадовољство је фокусираност локалних канцеларија ОЕБС-а на мониторинг унутарполитичке ситуације, а на штету развоја међувладиних односа у области обезбеђења безбедности.
Покушаји Вашингтона да у потпуности себи потчине различите међународне институције, почев од спортских, преко хуманитарних, све до дипломатских, предузимају се одавно и систематски су. Што се тиче ОЕБС-а, ти покушаји значе и смањење вере у ту организацију. Од независног арбитра он се претвара у инструмент за пробијање интереса САД-а на територије некадашњег СССР-а. То се у пуној мери исказало у току „кримског пролећа“ 2014. када је пресечен приступ на територију аутономије групи лица који су поседовали документ да су „посматрачи ОЕБС-а“ , што је допринело да се избегну провокације. А у периоду борбених дејстава против Доњецка и Луганска од пролећа и лета прошле године, господа из ОЕБС-а су сваки час давала неразумљиве изјаве које су углавном значиле исто – њихове симпатије према кијевском режиму.
Рад мониторинг-мисије ОЕБС-а која не предузима потребне напоре у циљу мирног разрешења кризе на Донбасу одавно је изгубио чак и изглед објективности. То показује и: одбијање да се надзиру избори у ДНР и ЛНР у новембру прошле године; неодређена тумачења кршења људских права у зони такозваних АТО; случајеви одбијања праћења извођења тешког наоружања Украјинаца, што је такође било договорено споразумима у Минску. Све то ОЕБС из фактора са смањење напрегнутости дуж линије додира претвара у нешто директно супротно.
Овакво поступање ОЕБС-а уопште не представља новину. Својом попустљивошћу према грузинском упаду та организација је оставила лошу успомену о себи у Јужној Осетији. Спречавајући да се спроведе одбрана на заштити Цхинвала и других насеља у Републици Јужној Осетији, посматрачи Мисије су затварали очи на освајање најважнијих планинских врхова од стране грузинских оружаних формација, њихово довлачење тешке технике у зону конфликта, политику државног терора против Јужне Осетије и т.д. „ОЕБС редовно спроводи такозвани мониторинг чији је циљ да се из зоне конфликта изведе наоружање (па чак и одбрамбено) осетинске стране и њено потпуно разоружавање, што је стварало искључиву предност Грузинима. Осим тога, поседујући инсајдерске информације о припремању војног прекршаја представници ОЕБС-а су само три сата пре напада на Цхинвал реактивном артиљеријом направили прекршај ништа мањи: кукавички су напустили град“ – подсећа политиколог Генадиј Кокојев. Како нас то потсећа…
Уосталом, на територији коју је Русија признала као независне државе „Јужна Oсетија“ и „Абхазија“ од 2009.године Мисија ОЕБС-а није радила, за шта, како ми схватамо, постоје озбиљни разлози. 2013.године су у Придњестровљу поред руских складишта муниције задржани официри мисије ОЕБС-а који су били пријављени у Великој Британији и Пољској. Како се испоставило, то су били они исти доушници који су радили у Мисији ОЕБС-а у Јужној Осетији пред нападом јединица Михаила Сакашвилија на Цхинвал. У оба случаја они су се бавили послом на који су били навикли – шпијунажом.
Бивши посланик Бундестага, штат-секретар Министарства одбране Немачке и потпредседник ОЕБС-а Вили Вимер је у недавном интервјуу изјавио да су претходних година „Американци учинили све што је зависило од њих како би онемогућили да се на азијском делу континента формира организација типа ОЕБС-а јер такав облик међународне сарадње не одговара америчким интересима. И огромна је заслуга Н.Назарбајева што је једна таква организација створена и почела да живи кроз Шангајску групу за сарадњу… Југословенски конфликт је открио неколико момената који данас мене упозоравају да морам да будем изузетно опрезан када говорим о мисији ОЕБС-а у вези с Украјином. У то време посматрачи на Косову су били под командом Американца, а унутрашња пракса ОЕБС-а је показала да уколико мисијом руководи Американац уопште није важно шта посматрачи региструју. Објављиваће се само она информација која ће користити америчким циљевима. То значи да смо ми у Југославији – немачка војна лица, представници наше амбасаде – саопштавали потпуно објективне информације. Али је оно што је писано у извештајима ОЕБС-а под утицајем Американаца, било потпуно супротно, а то је Фишеру, Шредеру и Шарпингу дало базу за почињање рата. Односно, у ОЕБС-у је била формирана пракса да постоји разилажење са реалношћу и ми знамо да су се посматрачи из претходних Мисија не једном користили као обавештајци, а то може да се догоди и у Украјини…“
Обезбеђење колективне безбедности у Евроазији не може да се препусти организацији која је у својој суштини проамеричка, и која уз то има и сумњив правни субјективитет. Формирање механизама који су алтернатива ОЕБС-у могу да изгледају као посао дуг и тежак, али је заиста неопходно потребно да о томе почне да се размишља одмах, и да се крене према том циљу.
