
Зоран Чворовић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, већ је годинама познат нашој јавности као човек који, пажљиво и одмерено, чита знакове времена не само у СПЦ, него и у светском православљу. Због своје христољубиве истинољубивости доживео је, за време смутње у Епархији рашко – призренској почетком друге деценије 20. века, остане без места асистента на свом факултету (касније је, одлуком суда, враћен на посао), и то само зато што је сведочио канонску истину Светог Предања. Међутим, он и даље сведочи, и труди се да свој народ упозна са последицама црквених смутњи и невоља. Због тога смо са Зораном Чворовићем разговарали о злослутној посети америчког изасланика за питања религиозних слобода, Сема Браунбека, патријарху српском.
Патријарх Иринеј је 11. новембра примио специјалног америчког амбасадора за питања међународних верских слобода, Сема Браунбека. Шта мислите о овој посети? Који су јој разлози?
О томе шта је могла бити тема ових разговора посредно можемо да закључимо анализирајући неке детаље из личне и радне биографије саговорника српског патријарха. О Семјуелу Сему Браунбеку знатно више говори његово друштвено порекло него наслов функције састављен у складу са правилима либерално-идеолошке криптографије која скрива империјалну природу сваког америчког државног органа. Сем Браунбек потиче из традиционалне фармерске породице са америчког Средњег запада, из државе Канзас, чији је гувернер био у два мандата. За сенатора је први пут изабран на основу једног изразито конзервативног програма 1996. године. Истовремено, овај адвокат и републикански политичар воли себе да представља као „конзервативног католика.“ Једном речју, према свом друштвеном и географском пореклу и идеолошко-релгиозном опредељењу, Сем Браунбек је типични представник оне „старе Америке“ која је за председника САД кандидовала Доналда Трампа. Стога не чуди што га је Трамп 24. јануара 2018. године именовао за специјалног америчког амбасадора за питања међународних верских слобода. Притом Браунбек је још као сенатор, 1998. године, био један од главних заговорника формирања Управе за међународну верску слободу при Стејт департменту, којом сада руководи.
Шта то значи за нас и за православне уопште?
Одмах по постављању на функцију, Сем Браунбек је уверљиво показао да ће Трампова администрација наставити са ранијом праксом политичке злоупотребе верских слобода којом су се служили либерални интервенционисти. Притом ће његови чести сусрети са бившим председником Украјине, Петро Порошенком, почев од прве посете Кијеву, 10. септембра 2018. године, јасно показати да је на пољу верске политике Православље маркинарно за мету број један. Браунбекове посете централној Азији и бављење положајем муслимана у кинеском Синкјангу и хришћанима и зороастријанаца у Ирану имају тек другоразредни ефекат, који треба да одвуче пажњу главног америчког непријатеља.
Каква је његова улога на Украјини?
Према истражвањима руског православног публицисте, Игора Друза, управо је Сем Браунбек, заједно са својим непосредно претпостављеним, Мајком Помпеом, био главни политички покровитељ пројекта аутокефалности „Православне цркве Украјине.“ Истовремено је Помпео „у свакој амбасади САД у православним државама формирао тимове сарадника који треба да се баве питањима уништења Православња помоћу раскола и његове замене једном политичко-окултном сектом која треба да оправда светску владавину олигархије и најодвратније пороке.“ Да је ова тврдња Игора Друза тачна, показује географија овогодишњих Браунбекових дипломатских посета и њихови резултати. У пратњи службеника локалне америчке амбасаде, Браунбек је 6. маја посетио Атину, где је разговарао са архиепископом Јеронимом II, настојатељима светогорских манастира и цивилним гувернером Свете Горе. Следствено, октобарска одлука Сабора Грчке цркве да призна аутокефалност „ПЦУ“ стоји у најнепосреднијој вези са америчким притисцима и уценама чији је преносилац био Сем Браунбек. Како би обезбедио подршку неканонском томосу аутокефалности „ПЦУ“, овај „агент раскола“ је већ 10. маја обавио разговор са румунским патријархом, док је 14. маја посетио Молдавију, а годину је завршио посетом српској Патријаршији.
Сматрате да је његов циљ коначно раскољавање православља око питања Украјине. Чиме то доказујете?
Само се бруталним притисцима Стејт департмента и његовог службеника Браунбека може објаснити скорашња одлука александријског патријарха Теодора II, некадашњег ђака Универзитета у Одеси, да призна за канонског митрополита расколника Епифанија Думенка. Притом је у овом случају непосредни извршилац прљавог посла, у својству дужника глобалне плутократије, било грчко министарство спољних послова, које финансира александријски Патријархат. О улози САД и С. Браунбека у актима признањима „ПЦУ“ најилустративније сведочи жалосна анегдота у којој се парафразира православни поздрав „Господ посреди нас.“ Приликом једног заједничког сусрета Вартоломеј поздравља предстојатеље Грчке и Александријске цркве речима „Стејт департмент посреди нас“. „Јесте и биће“, одговарају Јероним и Теодор.
Дакле, Цариградска патријаршија непосредно ради за тријумф америчке империје. Да није та тврдња можда прејака?
Досадашњи успеси Трампове администрације у рату против Православља могу се објаснити и везама које особе, као што је С. Браунбек, имају са клиром Цариградског патријархата, а са којима се, по свој прилици, није могла похвалити администрација демократа. Наиме, Браунбек се још од 2006. године повезује са свештеником Александром Карлуцосом, који у Цариградској патријаршији контролише прилив новца из грчке дијаспоре у САД, а у вези са којим је још 2007. године The National Herald писао да патријарх Вартоломеј „ради све оно што му каже отац Карлуцос.“ Његов син, Мајкл Карлуцос, постављен је 2017. године на изузетно поверљиво место заменика шефа протокола Стејт департмента.
Какве то везе има са СПЦ?
Тек што је Сем Бранубек без коментара напустио Србију, из Фанара је стигла освета посредством одлуке светогорског Протата да се у недељу 24. новембра прослави осам векова од хиротоније Светог Саве, а не од аутокефалност Српске цркве. Фанар је успео да у том, Бећковићевом речју, „најдоњем камену нашег духовног постојања“ кривотвори сведочанство Савиног ученика Доментијана, према коме је те 1219. године наше отачаство постало „самоосвећено“ као „што је Божјом помоћи самодржавно.“
Шта је, по Вама, кључна улога Фанара у овом тренутку? Да зада ударац Русији као сили која се противи тријумфу америчке империје? Или нешто друго?
О томе сам, још 2018, писао у „Вечерњим новостима“, па само подсећам читаоце. Када је 1458. године пољски краљ Казимир IV, под притиском папе Калиста III, отео од митрополита кијевског и целе Русије, Јоне, епархије на делу данашње Украјине и Белорусије које су се налазиле под пољско-литванском окупацијом, формирана је посебна унијатска Кијевска и Литванска митрополија на челу са Григоријем II. Ову неканонску митрополију која је вршила јурисдикцију на територији отетој од Руске цркве, Цариградска патријаршија је примила у свој састав 1470. године. Такво стање је потрајало све док 1686. године није дошло до сједињења отете митрополије са Руском црквом-мајком, уз сагласност цариградског патријарха Дионисија IV.
После бољшевичке револуције патријарх Мелетиос Метаксакис, који је према неким подацима од 1909. био члан једне од енглеских масонских ложа, прикључио је Цариградској патријаршији неканонски отцепљену финску и естонску епархију и уз то је признао аутокефалност неканонски отцепљеним епархијама Руске цркве у новоформираној пољској држави.
Да је Цариградска патријаршија у XX веку редовно паразитирала на кризи руске моћи и државности показла је 1996. године, када је донела потпуно неканонски томос о оснивању тзв. Естонске аутономне православне цркве у оквиру Цариградске патријаршије. На исти неканонски начин Цариградска патријаршија данас дарује аутокефалност украјинским расколницима.
Пошто саборно устројство Православне Цркве чине независне (аутокефалне) помесне цркве, аутокефалност некој епархији или групи епархија може да да само аутокефална црква-мајка, која има закониту власт над тим епархијама. Следствено, патријарх Вартоломеј се по питању аутокефалности кијевских расколника понаша противно старом правном принципу, који је у Номоканону уз Велики требник дефинисан у облику питања: „Како може дати другоме, што нема сам?“. Ослобађајући себе од обавезе поштовања канона, Вартоломеј би да реши статус једне расколничке групе у овиру туђе јурисдикције по узору на римског папу, који је у римокатолцизму једини и непогрешиви извор права, па отуда по његовој вољи могу да се оснивају и укидају поједине бискупије.
Овакви неканонски поступци цариградског првојерарха мотивисани су, код давања аутокефалности жељом да се оснажи оронули историјски ауторитет прве „по части“ православне катедре, а код давања аутономија у саставу Цариградске патријаршије да се превазиђе криза са симболичним бројем верника. При том цариградски патријарси при достизању ових циљева не само да не зазиру од кршења канона и уношења раздора у Православље, већ ни од помоћи западних структура моћи, које су им, према архивском истраживању П. Јермилова, постале незваничан патрон од 1949. године.
Ако се све ово зна, онда може и да се разуме зашто је после неуспеха утопије Новог светског поретка и поновног враћања у стварност историје, ангажовање Цариградске патријаршије на историјским руским земљама толико велико и несразмерно у односу на капацитет ове патријаршије без народа. У покушајима да се Русија према хладноратовском рецепту изолује и оцрни пред остатком света, Православље постаје њен важан ресурс за цивилизацијски продор у традиционалне конзервативне римокатоличке земље, где се део становништва свакако неће помирити са модернистичком преверавањем Ватикана. Да би се спречила таква мисија, Фанар је упрегнут да прави проблеме Руској цркви у њеном „дворишту“ и да истовремено оспорава престиж РПЦ у другим помесним аутокефалним црквама. Са Фанаром на челу Православља, Запад би добио не само додатно изоловану Русију, већ и кооперативног сарадника који се у лику Вартоломеја већ доказао да је спреман да онемогући самосталну цивилизацијску мисију Православља.