Знам да је много горчине изливено на игумана манастира Рибница Арсенија (Јовановића), с правом, тако да сам био одустао да пишем на ту тему. Ипак сам се предомислио, чини ми се да на једном месту треба истаћи факт да у последње време имамо поплаву „рокенрол“ духовника у СПЦ и да је време да се запитамо да управо такве невидљивим прстима „гурају“ у мантије западни центри моћи. Без јаке Цркве нема ни јаке државе код Срба, а јаке Цркве не може бити са рокенрол духовницима и западни непријатељи Православља то одлично знају.
Дакле, бивши наркоман и рокер а данас јеромонах Арсеније, на свом јутјуб каналу изговори о Ратку Младићу оно што се могло очекивати од наркомана и рокера али никао од пастира СПЦ, назвавши србског хероја “глупим као што су глупи и сви комунисти”. Далеко од тога да су сви комунисти били глупи, а отац Арсеније, част мантији коју носи, од малих ногу сам васпитан да је поштујем, доказује да и људи у мантији могу бити много глупи. Плашим се да су рокери и наркомани у мантијама опаснији од идеологије којом је у младости био испуњен генерал.
Пре игумана Арсенија, два љубитеља рокенрола са владичанским титулама „прославила“ су се несвакидашњим скандалима. Један покрај Јасеновца, највећег србског града под земљом, подржава срамну историографију Фрање Туђмана и драстично смањење србског страдања у клеронацистичкој НДХ, док други поред више скандала и читања јеретичког Симбола вере са папистима, недавно оде да подржи расколнике у Украјини који не помињу Патријарха Кирила.
Од бившег наркомана се може свашта очекивати, али два дана уочи сахране великог србског хероја заглушујуће гласно је ћутање свештеноначалија СПЦ, као да није убијен у Хашком казамату најзаслужнији човек што и на крају ХХ века нисмо претрпели још један страшан геноцид и што смо успели да се изборимо за србску државност. Сећа ли се неки србски архијереј како је поступао свети владика Николај. Никакве сервилности према власти ако она чини зло, па председнику владе у брк пише да „конкордатско зло скине са дневног реда јер је тешка рука Немањића Саве“.
У светлу свега тога, у светлу факта тоталне окупације наше државе и очите сервилности свештеноначалија које жмури на све издаје и понижења режима, поставља се питање – није ли овакав не само непастирски него и нељудски и неваспитан испад бившег наркомана а данас игумана Арсенија – у ствари његова кандидатура за будућег епископа?
Видећи да неки моћни страни центри у окупираној држави не дозвољавају ни реч критике на туђмановску историографију једног владике и расколничко деловање другог владике, питање о кандидатури за владику бившег рокера и наркомана апсолутно је легитимно. На нашу свеопшту жалост.
