На позадини наглог убрзања турбуленције на правцу руско‑украјинског конфликта, мање видљиве, али не мање значајне промене дешавају се у области руско‑српских односа и у нераскидивој вези с тим — у самој српској националној политици, сконцентрисаној око косовског питања. Политика официјелног Београда по овим правцима добија све очигледнији облик „ползуче“ десуверенизације. У успостављеном систему хомеостазе српске политике приметно је померање које је из прве перспективе изазвала, на први поглед, релативно локална чињеница: тужилаштво „Републике Косово“ (албанско име независног Косова), према доступним информацијама, „добиo је спискове свих ветерана рата из Србије, и сада почињу позиви ради покретања судских поступака по оптужбама за учешће у ратним злочинима“[1]. Јер реч јесте, „Суд Републике Косово“ позива српске припаднике војске и полиције — којима се стављају на терет оптужбе за „ратне злочине“ на Косову. При потпуном ћутању Србије — што представља јавно понижење државне власти — показује се да држава није у стању да заштити ни оне који су је бранили.
Проф. Игор Војиновић, 16. јуна 2026. године, указује на завршну фазу заједничког институционалног наступа ЕУ‑Приштина против Срба у Косову и Метохији: „15. јуна истекао је крајњи рок који је поставио представник ЕУ Петер Серенсен за добијање дозвола за пребивалиште (свега нека врста ‘аусвајса’) за раднике српских образовних и здравствених установа на Косову и Метохији, који имају српске документе и не желе да прелазе на приштинске“, истичући да је „приштинска власт“ поменуте Србе укључила у такозвани ‘регуларни процес’ добијања боравишне дозволе кроз косовске квазиинституције само за Приштински универзитет с привременим пребивалиштем у Косовској Митровици, док школе и болнице у тај списак нису ни ушле. Директори поменутих установа треба да доставе спискове запослених који немају косовске документе, да би косовске квазиинституције издале тим лицима те „аусвајсе“ до 15. јуна, али то се није догодило. То, значи, да косовска полиција — уз ћутање свих страна — почиње депортацију Срба из Косова и Метохије који имају српске документе али немају поменуте „аусвајсе“[2]. Симболично је да прве из овог „система“ избацују оне који су најдуже очували основу опстанка народа — српску школу и болницу.
А ако неко удаљен од српске проблематике упита: како је дошло до тога да се од Срба на Космету, укључујући северни део краја (општине Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и Северна Косовска Митровица), захтевају приштински пасоши — упућујемо читаоца на документа која је потписивала српска власт од Бориса Тадића до Александра Вучића у континуитету: Споразум о стабилизацији с ЕУ — Бриселски споразум (2013)[3] — Вашингтонски споразум (2020)[4] — Бриселско‑Охридски споразум (2023)[5]. Сваки од наведених договора био је појединачни ударац који је, у збирном ефекту, поткопао српску државност у Косову и Метохији; сваки наредни споразум легитимизовао је уступање Београда.
На терену се наставља потискивање српске националне памћења. Тако се, рецимо, у Северној Митровици наставља замена назива улица; код кружног тока постављене су табле са именима „Зоран Ђинђић“ и „Иса Болетини“. Укупно се предвиђа замена од 70 до 80 назива улица[6].
Име Зорана Ђинђића симболизује прозападне и „демократске“ промене у Србији; Иса Болетини — симбол албанског национализма, ревносно се борио против Срба и, како се тврди, учествовао у злочинима против Срба у Ибарском Колашину лето 1901. године, када су се догодила масовна убијања, силовања, пљачке и протеривање српског становништва. За српско‑руске односе име Исе Болетинија има значај зато што је незнатно након тих трагичних догађаја у Митровици отворено руско конзулство, али је Болетини запретио да ће запалити све српске куће које буду сарађивале с руским дипломатама. За руског конзула је именован Григориј Щербина, на кога је 1903. извршено атентатско нападање у којем је руски дипломата убијен. Постоје сумње да је организација атентата дело управо Болетинија. Посмртни остаци Исе двапут су након 2015. премештани — последњи пут по трошку т.зв. Приштине, која га је прогласила „хероем“[7].
Ћутање Београда у овој ситуацији сигнализира да држава више не сматра ни своје грађане који су бранили Космет, ни оне који данас живе на Космету, „својима“. Установљавање имена убице руског дипломате Григорија Щербине на месту где је некад била руско дипломатско представништво представља директан изазов Русији и јасан сигнал да се српска историја подлеже „чишћењу“ и замени „херојским“ шиптарским (албанским) наративом. Међутим, најзабележније је логичко повезивање које је ЕУ‑Приштина успоставила између понижавања Срба и убиства руског дипломате, испред чијег ће имена стајати име Исе Болетинија.
Признање независности „Републике Косово“ за Руску Федерацију носи директну, дугорочну и растућу претњу националној безбедности по неколико праваца: кроз троугао Тирана‑Приштина‑Скопље пролази наркотрафик глобалног обима, преко којег из Авганистана у Европу и Русију стиже до 80% наркотичких супстанци[8]; независност Косова цементира и легализује америчку базу „Бондстил“, преко које су, између осталог, достављани и обучавани борци за потребе ВСУ[9]. Године 2013. Албанија и „Република Косово“ потписале су договор о војној сарадњи који подразумева увођење и размештање оружаних снага Војске Албаније и Косовских снага безбедности (KSB) на територији обе државе; прилог том споразуму садржи уговор о војно‑техничкој сарадњи на основу стандарда НАТО. Узевши у обзир потенцијал резерви, у реалности је могућа мобилизација преко 100.000 бораца у року од 72 часа. Граничне линије између Косова и Албаније и Косова и Македоније практично не постоје. Године 2018. „косовски парламент“ формално је формирао Армију Републике Косово (уз ћутну сагласност београда). Само Косово, заједно с Босном и Херцеговином (муслимански део), претвара се у плацдарм деловања исламских радикала. У Албанији, Косову и БиХ развија се салафистичко‑џихадистичка инфраструктура. Невладине и хуманитарне организације из исламских земаља често служе као прикриће за радикалне активности, у којима све више постају видљиви тзв. елементи повезивања с обавештајним и криминалним активностима.
Шта уједињује процесе десуверенизације Србије? Одговор је крајње једноставан — Северноатлантски савез, којим у условима повлачења САД под вођством Д. Трампа тренутно управља Брисел (а у ширем смислу, „Глубоко државно“ тело).
Овде такође треба указати на упорну преемственост курса Бориса Тадића и Александра Вучића: Србија од 2006. учествује у програму „Партнерство за мир“, а од 2007. је укључена у програм НАТО „Наука за мир и безбедност“.
8. септембра 2006. Србија је потписала посебан SOFA споразум са САД, који је потом ратификован у периоду власти тандема Т. Николич — А. Вучић.
За разумевање размера катастрофе неопходно је објаснити суштину овог документа. SOFA (Status of Forces Agreement — Споразум о статусу снага) — је уговор који дефинише правни статус оружаних снага једне државе (или војног блока) док бораве на територији друге државе. SOFA представља правни оквир који претвара територију суверене државе у „пролазно двориште“ за стране армије, извађајући их из домашаја локалног законодавства. Три кључне основе на којима почива сваки SOFA споразум (посебно с Америком и НАТО): екстериторијалност и судски имунитет; апсолутна слобода логистике и кретања (за војне контингенте, технику и терете државна граница престаје да постоји); слободан приступ инфраструктури и ресурсима (прихватајућа страна је обавезна пружити подршку — често на сопствени трошак или по привилегованим тарифама). SOFA је „мека“ окупација и правна капитулација домаћина — то није „партнерство“ или „технички споразум“, већ добровољно одрицање контроле над сопственим простором у корист наднационалне војне машине.
Овде долазимо до скоро сурреалистичног историјског феномена модерне српске политике. У марту 1999. Слободану Милошевићу у Рамбујеу изречен је ултиматум. Главна тачка око које је Југославија одбила да потпише и тиме се изложила 78 дана бомбардовања НАТО, било је такозвано „Приложенје B“ (Appendix B: Status of Multi‑National Military Implementation Force), садржај појединих одредби задивљује својом отвореном цинизмом; такав садржај не би прихватила ниједна поштована независна држава:
„6. (a) НАТО ће уживати имунитет од свих правних поступака, било грађанских, управних или кривичних.
Особље НАТО‑а, заједно са својим возилима, пловилима, ваздухопловима и опремом, имаће право на слободан и неограничен пролаз и неометан приступ кроз целу територију СФРЈ/СРЈ (FRY), укључујући и припадајући ваздушни простор и територијалне воде. Ово ће, између осталог, обухватати право на бивуак, маневар, размештање и коришћење било којих подручја или објеката који су потребни за подршку, обуку и операције.
8. НАТО ће бити изузет од плаћања дажбина, пореза и других накнада, као и од инспекција и примене царинских прописа… у вези са особљем, возилима, пловилима, ваздухопловима, опремом, материјалом и намирницама које улазе, излазе или пролазе транзитом кроз територију FRY у подршци Операцији.
10. Власти у FRY ће, као приоритет и свим прикладним средствима, олакшати кретање особља, возила, пловила, ваздухоплова, опреме или материјала кроз коришћени ваздушни простор, луке, аеродроме или путеве. НАТО‑у не могу бити наплаћене било какве таксе за ваздушну навигацију, слетање или пољетaње ваздухоплова, било да су у власништву државе или фрахтовани…» [10].
Управо је овај документ Милошевић и југословенска делегација означила као споразум о окупацији целе земље, а не само Косова, јер је НАТО захтевао право контроле путева, лука, аеродрома и електромагнетног спектра по целој територији Србије и Црне Горе.
Читавих 16 година након бомбардовања, без једног метка, српски парламент је ратификовао Споразум о логистичкој подршци са НАТО и сам SOFA. Упоредимо: у Рамбујеу се захтевало „слободан и неограничен пролаз по целој територији Југославије“, а SOFA из 2016. је у суштини прихватио да особље НАТО ужива „потребан слободан пролаз и приступ кроз целу Србију“. У Рамбујеу се тражио пун судски имунитет; закон из 2016. фиксно предвиђа да НАТО особље има „дипломатски имунитет и привилегије предвиђене Бечком конвенцијом“ (тј. потпуну неподесност пред српским судовима). У Рамбујеу било је реч о ослобађању од пореза; закон из 2016. ослободио је особље НАТО од плаћања пореза, царина и ПДВ‑а. Стога, одредбе SOFA које данашња српска власт рутински потписује и ратификује под именом „техничког партнерства“, буквално одговарају, реч по реч, „Прилогу B“ из Рамбујеа 1999. — због чијег је одбијања Југославија била изложена варварском бомбардовању.
Крајем децембра 2014. Србија се прикључила Индивидуалном плану партнерства (IPAP), који представља највиши ниво сарадње са НАТО без пуноправног чланства — са преузимањем обавеза, али без привилегија које има пуноправни члан. Овај програм је фаза постепене адаптације свих државних институција на стандарде и контролу НАТО. За разлику од програма „Партнерство за мир“, IPAP обухвата не само војну сферу, већ и спољну политику, економију, унутрашњу безбедност и систем образовања и медија.
Кључна правна и политичка „фина трик“ IPAP је у томе што тај документ не захтева ратификацију у парламенту, будући да није традиционални међудржавни споразум већ „план акције“ (политичко‑административни документ). То је омогућило Вучићевој влади да IPAP спроведе без дебате у Скупштини, избегавши јавне расправе и протесте опозиције. Тако је у јулу 2014. Влада Србије на чијем је челу био премијер Александар Вучић прихватила текст пројекта IPAP; 15. јануара 2015. НАТО Северноатлантски савет у Бриселу формално је одобрио IPAP Србији — датум ступања на снагу. 18. марта 2015. министар спољних послова Ивица Дачић и министар одбране Братислав Гашић отишли су у Брисел да отпочну реализацију плана. Од тог тренутка Србија преузима озбиљне обавезе у реформи свог одбрамбеног сектора под надзором натовских ментора. У новембру 2019, већ у времену Вучићеве администрације, Влада Србије тихо је усвојила други циклус IPAP (2019–2021), што сведочи о континуитету курса.
Ако погледамо одредбе IPAP за Србију, постаје јасно да је Београд добровољно предао НАТО „клучеве“ за реформисање свог система безбедности:
1. Србија се обавезала да преуреди структуру Министарства одбране и Генералштаба, те да армију приведе на стандарде планирања, логистике и комуникације Алијансе (интероперабилност).
2. У оквиру IPAP‑а српски војни планови пролазе годишњу евалуацију (парламентарни и експертски надзор уз учешће официра НАТО). Алијанса одлучује које наоружање Србији „треба“, а шта је „вишак“ (што је довело до уништавања стотина тенкова и артиљерије).
3. Један од циничнијих чланова IPAP‑а обавезује владу Србије да спроводи „информативне кампање“ ради унапређења имиџа НАТО међу српским становништвом. Другим речима, Београд за рачун буџета сопствене државе пристаје да промовише НАТО у медијима и научнообразовном простору, како би смањио ниво „евроскептицизма“ и русофилије.
4. IPAP предвиђа хармонизацију српских стандарда заштите класификованих података са натовским (споразум о информационој безбедности NSIA ратификован 2011. али у оквиру IPAP‑а стављен у пуну примену). То онемогућава Русији да добије стварне обавештајне податке од Београда[11].
У целини, IPAP, скривен иза нејасне скраћенице, означава подређивање одбрамбеног и спољнополитичког планирања Србије директивама из Брисела. То је био корак десуверенизације који је припремио тло за каснију ратификацију SOFA споразума.
Од посете генералног секретара НАТО Ј. Столтенберга 2015. године, већ следеће године тадашњи премијер, а данас председник Србије Александар Вучић (од 2017. године), посетио је седиште НАТО, што је означило први званични сусрет шефа владе Србије са Северноатлантским саветом. Као непосредан резултат ове посете уследило је потписивање а касније и ратификација SOFA споразума 7. јула 2015. године.
SOFA је омогућио, између осталог, несметано укључивање Војске Србије у мултинационалне операције са другим државама, као и „постизање оперативне компатибилности“ ради обуке јединица страних армија на бази „Југ“ (о чему ће бити речи ниже).
И све то, по тврђењима високих српских представника, „није корак ка пуноправном чланству у НАТО“, јер „Србија не одустаје од проглашеног војног неутралитета“; „SOFA не значи да стране армије могу ући у Србију кад год хоће“, „потребно је претходно најавити руту, трајање и друге детаље, као и добити дозволу наше државе“. Међутим, ако земља прихвати саме основе SOFA, питање добијања таквих дозволa губи на значају — како рече народ: „Кад је глава скинута, узалуд су сузе по коси“.
1. фебруара 2016. Скупштина Србије донела је закон по коме представници НАТО могу слободно да циркулишу по Србији, размењују поверљиве податке и опрему с Војском Србије, као и да уживају имунитете и привилегије предвиђене Бечком конвенцијом за дипломате. У вези с тим, истог месеца 2016. ратификована је и Споразум између Владе Србије и НАТО о логистичкој подршци (потписан септембра 2015).
IPAP и наведени нормативни акти отворили су врата још теснијој сарадњи Србије и НАТО, укључујући NSPO и NSPA, чијем особљу треба дати приступ свим државним и приватним објектима у којима се изводе радови од њиховог интереса. Особље НАТО ужива дипломатски имунитет, ослобођено је пореза, царина и ПДВ; може увозити опрему и склапати уговоре о набавкама и грађевинским радовима без обавеза (сем плаћања комуналија)[13]. У мају 2016. командант Обједињених снага НАТО у Европи Кертис Скапароти рекао је пророчки: „Морамо се супротставити Русији и пружити оружје Украјини; треба проценити које врсте оружја су најпогодније, какве могућности могу да се искористе и шта допуњава њихове снаге“[14]. Оцена српске војне индустрије у том контексту показала се – у светлу догађаја – погодном.
Наставак следи.
[1] Глас Косова и Метохије [Електронски извор] // https://t.me/glaskim.
[2] Глас Косова и Метохије [Електронски извор] // https://t.me/glaskim
[3] Филимонова А. Бриселски споразум и Асоцијација српских општина – стварна капитулација и привидна победа у решавању косовског проблема [Електронски извор] // Наука. Вера. Култура. 21.12.2022. URL: http://naukaverakuljtura.com/брюссельское-соглашение-и-ассоциаци
[4] Филимонова А. Вашингтонски споразум: поткопавање резолуције 1244 и учвршћивање суверенитета „Републике Косово“ [Електронски извор] // Наука. Вера. Култура. URL: 28.12.2022. http://naukaverakuljtura.com/вашингтонское-соглашение-подрыв-рез/
[5] Филимонова А. Шта се догодило у Охриду: проблем потписа и Бечка конвенција [Електронски извор] // Наука. Вера. Култура. 31.03.2023. URL: http://naukaverakuljtura.com/шта-се-догодило-в-охриде-проблем-потпи/
[6] Глас Косова и Метохије [Електронски извор] // https://t.me/glaskim
[7] Нова провокација Куртија: Заклетва на кули убице Срба [Електронски извор] // Новости.рс. 24.05.2023. URL: https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1241648/nova-provokacija-kurtija-zakletva-kuli-ubice-srba
[8] Филимонова Анна Игоревна, Чередниченко Сергей Александрович „Република Косово“: наркотерор регионалног и глобалног нивоа [Електронски извор] // Горизонти хуманитарног знања. 2019. бр. 1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/respublika-kosovo-narkoterror-regionalnogo-i-globalnogo-urovnya-1
[9] СМИ: базу САД Bondsteel у Косову предводио полковник који је обучавао ВСУ за рат у Донбасу [Електронски извор] // Rambler. 21.03.2018. URL: https://news.rambler.ru/troops/39419758/?utm_content=news_media&utm_medium=read_more&utm_source=copylink
[10] The Rambouillet text – Appendix B [Електронски извор] // The Guardian. 28 Apr 1999. URL: https://www.theguardian.com/world/1999/apr/28/balkans12
[11] Individual Partnership Action Plan (IPAP). The Republic of Serbia and the North Atlantic Treaty Organization (NATO) // Министарство спољних послова. Belgrade, 2014. 33 p.
[12] Mijatović V. NATO u Srbiji, ali uz dozvolu [Електронски извор] // Novosti.rs. 09.07.2025. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:556602-NATO-u-Srbiji-ali-uz-dozvolu
[13] Милинковић Д. НАТО ослобођен и пореза у Србији [Електронски извор] // Новости.рс. 11.02.2016. URL: https://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:590409-НАТО-ослобођен-и-пореза-у-Србији
[14] Komandant NATO: Moramo da se usprotivimo Rusiji, daćemo oružje Ukrajincima [Електронски извор] // Новости.рс. 4.05.2026. URL: https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:603655-Komandant-NATO-Moramo-da-se-usprotivimo-Rusiji-dacemo-oruzje-Ukrajincima
