Вучић генетски модификује СПЦ

50
слика: https://vijestisrpske.com/izbor-patrijarha-pocela-liturgija-u-hramu-svetog-save/

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на чијем заседању би требало да се изабере патријарх и руководећа структура ове најважније националне институције преломна је тачка и за СПЦ и верни народ, али и за српске државе, државу Србију и њено друштво. Откад су држава и Црква одвојене није се збило да се државна и владајућа партијска структура, толико испреплитане, инволвирају у структуру доношења одлука у Цркви, као што томе сведочимо данас.

Никада до сада није толико уцена, моћи и новца од стране власти усмерено ка потпуном поробљавању и инструментализовању једне, од државе, независне институције па се, природно и очекивано, намеће питање – зашто се то чини?

У почетку је изгледало да је кључно питање решавање статуса Косова и Метохије утицало на то да власт покушава да ублажи резолутан став Цркве о неодвојивости ове територије од Србије. Ни данас овај разлог није ослабио нити се власт овога циља оканула. Међутим, поред овога политичког циља не могу да се сакрију, за власт у најмању руку истозначни и истовредни циљеви који су, с једне стране шпекулатско-финансијски, а с друге – властодржачк, пише Славко Живанов за Преокрет.инфо.

Шпекулантско-финансијски циљеви у вези су са огромним прањем новца које, покривено наводном бригом о традицији и обнови светиња, културних споменика и историјских путоказа, представља непресушни мајдан из којег се државни новац, претходно отет од пореских обвезника или добављен из скупих лихварских међудржавних кредита, кроз СПЦ, слива у приватне џепове политичара. У овој епизоди СПЦ постаје проточни бојлер великог капацитета од чије се топлоте греју и политичари и клирици, а остане и за оне намене које су јавности приказане. Има довољно и за храмове и за споменике и за мозаике и црквени разглас, али још много више преостаје за деобу и враћање онима који су донације усмерили.

Фактуре се надувавају до неслућених размера, недреално и покварењачки, извођачи радова то покрију некаквим резултатом, а онда се енормни вишак новца пребија и дели онако како су се „кумови“ договорили. Ови у Цркви са овима у Председништву и Влади или њиховим породицама. Тиме је део СПЦ искоришћен за ортаклук у лоповлуку.

Као и у ситуацији са Косовом, и у овој шпекулантској роли коју играју напредњаци, њихов шеф и део СПЦ, резултати су битни, али могли су и даље да се остварују као и досад, или са другим партнерима, а кроз делимичну контролу СПЦ. Уподобљавање и окупација Српске православне цркве од стране власти не би била нужна за остваривање само ова два циља. У овој организицији вазда је било довољно кандидата међу владикама који су те функције проточног бојлера увежбали давно пре доминирајућег Буловићевог вакта.

А и добар део чланова Сабора одавно су изгубили и енергију и зубе да би се достојно ухватили у коштац са свим овоземаљским силама, а некмоли са некаквом бедном српском влашћу, чак и за такву светињу као што је Косово и Метохија.

Тиме долазимо до треће улоге коју Вучићеви техничари власти хоће да остваре из деловања Српске православне цркве – да омогуће опстанак и цементирање властодрштва, предстојеће поновно освајање власти, које се може остварити једино кроз потпуну контролу СПЦ.

Наредна, 2022, изборна је година, и по Вучићев опстанак биће најтежа како због унутрашњополитичких проблема, тако и због знатног суштинског слабљења његове спољнополитичке позиције. Нарасли економски и политички проблеми, учинци његове штеточинске политике развејали су пропагандне копрене које су његови неогебелсовци намакнули Србима. Контрола медија и државни лоповлук не могу се више ни крити ни толерисати.

Запад тражи друге политичке партнере у Србији, али ће прихватити и Вучића уколико победи на изборима. Друкчије речено, само победа на изборима Вучићу купује карту подршке Запада, чиме би се по први пут у његовој владивини склопило да га Запад прихвата зато што мора, а не зато што га жели.

Теме о економском просперитету, регионалном миру, евроинтеграцијама, новим радним местима и мегаинвестицијама одавно већ не држе воду. Још на прошлим изборима показало се да Вучић не може само на тим темама да јаше, и да је његов тадашњи изборни резултат последица искључиво страха, цензуре, репресије, уцене и поткупљивања, и једним добрим делом последица је тешке политичке ретардираности његових бирача, који су генерално, ипак у мањини кад је реч о укупном бирачком телу. Све то заједно није довољно за следеће изборе па је Вучићев штаб, по свему судећи, одлучио да унесе оригиналан допринос кампањи у виду промотера националних тема као окоснице изборне кампање.

Промотера, никога другог до СПЦ коју пред бираче легитимише чињеница да јој не треба никакав додатни доказ правоваљаности и кредибилности заступања и одбране националне тематике. Изгледа да је већ сада очигледно да ће Вучић покушати да зајаше тог ајгира романтичарског национализма којег ће претходно франкенштајнски повампирити у још једној тешкој фаустовској драми коју, зна се с ким, договара за Србе. У томе, у тој наредној хипнотичкој представи за Србе, Црква би требало да одигра улогу у којој јој се верује без сумње када Србима доказује да је Вучић заправо све супротно од онога што он уистину јесте.

Овде одавно нема пуно посла за Бебу, па је изгледа диригентска палица додељена једном другом концептуалисти – Бокану, што ће утицати да нам се за годину дана, отприлике, пред очима одвија трагикомична бурлеска са велеиздајником у улози историјски највећег националног јунака. Са све иконографијом, тамњаном, кадионицама и предоминатној улози СПЦ у томе, активно, кроз парохије, епархије, традиционалне светковине, а зашто не и литургије?! Вучић планира да први пут до сада своју изборну кампању води преко једне цркве покушавајући својој бази бирача да приброји парохијане, упркос томе што је СПЦ Уставом одвојена од државе и не би требало да се бави тзв. дневном политиком.

Вучић неће жалити туђих (наших) пара да то оствари, неће жалити максималну експлоатацију државних репресивних ресурса за остваривање својих властодржачких амбиција, а нимало га не брине ни то што би након разарања српске државе и српског друштва разорио и српску цркву.

У супротном, ако се тај наум не би остварио над главом ове штеточинске власти лебдела би претња да СПЦ заједно са својим народом покаже отпор угњетавању које трпи од власти и као што се то већ догодило у Црној Гори, вишегодишњи диктаторски режим пошаље у ропотарницу историје. Ово је додатни мотив Вучићевог клана да мотивисаније и приљежније насрће на самосталност Српске православне цркве.

Кад ствари које су пред нама овако погледамо, можемо ли а да се не приупитамо има ли још неких, осим Вучића, који би овакав расплет догађаја не само прижељкивали, него, има ли таквих који су управо на оваквом расплету догађаја радили хиљаду година? До сада је било покушаја споља, али никада до сада није било респектабилних покушаја изнутра да се ово збије, инструментализује и успостави. Кад говоримо о унутрашњем чиниоцу не мислимо на елементе унутар српског хабитуса, него на чиниоце унутар Српске православне цркве. Хоће ли, први пут до сада, СПЦ себи намакнути омчу око врата да у име славољубивих, властољубивих, среброљубивих појединаца скрене са пута хришћанства?

Можда владике још не виде шта им спрема Вучић. Можда им ова операција хапшења Цркве зарад упрегања у страначку кампању догодине не изгледа довољно реално. Можда нису свесни какву им окупацију спрема преко својих епигона с митрама, али тешко ће се опрати и пред Богом и пред историјом и предањем, ако овог 18. фебруара дозволе да Вучић победи и отме им самосталност (читај душу), односно да из руке Светог Симеона Мироточивог још једном отме крст и тутне му мач.

Србин.инфо