Љето MMXXI
На овом сам мјесту прије 360 дана, резимирајући 2020. годину, потписао текст под насловом „Лијепо љето MMXX“.
Да се радило о антологијском осврту на годину у којој је за глобалну јавност почео да се приповиједа раније припремљен корона наратив, доказује чињеница да управо тим текстом почиње књига „Догодине на мору“ (Catena mundi, 2021), као шипак пуна програмских чланака из Печатове колумне Светионик. Прошла је година, да се разумијемо, била онолико лијепа колико и живот у конц-логору – из описа нобеловца Имре Кертеса (роман „Бесудбинство“), или из нерва режисера и глумца Роберта Бенињија („Живот је лијеп“) – зато што смо у току прве ратне к-19 године ми живјели с једнаком потребом да волимо, љубимо и гуштамо, као да рата и затварања није било. Животу је понекад потребно мало, да би срећан био.
Поглед преко рамена на годину за нама дакако не искључује многа срећна зачећа, али доноси злокобну спознају о рату који је потрајао. Као и увијек, не због нужде, него због туђих потреба.
Сазнали смо да к-19 напада махом Западну цивилизацију, проширену до Аустралије, у којој се стекао гинисовски рекорд, да град Мелбурн буде закључан 262 дана, почев од марта 2020.
Жена носи маску на пустом мосту током првог дана „закључавања“ у Мелбурну, 16. јула 2021. (Фото: Ројтерс/Сандра Сандрес)
На мало простора каже ли се, што је више било вакцинисаних, више је било заражених. Или: с бројем вакцинисаних расте број заражених.
Умјесто да већина европске, америчке и аустралијске популације повеже 2 и 2, стали су у ред да би примили другу дозу компромитоване текућине, па су доказали да вјерују проказаним медијима тиме што су стали у ред да би примили и нову ријеч за трећу дозу: бустер.
Четврта, све актуелнија доза, може се по новоговору звати кластер, пета стопер (као, биће последња), шеста ipso mori (лат. такође умиру), итд.
Уздигнемо ли фокус, немогуће је остати слијеп да короне сумало нема у Африци, у Судамерици, Азији, Океанији… па се стиче утисак, када статистички подаци струку повуку за рукав, да није можда вирус генерисан да забашури економски колапс Запада?
Порто Нови, декириковска перспектива (Фото: Н. М.)
Може ли се уопште забашурити економски колапс гигантских размјера?
Сви догађаји из године 2021. потказују минуло љето као доба у коме су творци наратива, а њих ваља замислити као имаоце свега видљивог, порадили да, рјечником друштвене игре „Ризико“ каже ли се, заврше задатак. Јер им се из неког разлога врашки жури.
Година 2021. била је вријеме у коме је опрезно око могло да види како се на Планети игра игра пет у један.
Генерисани вирус постао је окидач за геополитичка тектонска помијерања, ка новој прерасподјели свијета, по којој „многи имате да умрете, а неки ћемо и да преживимо“. Судећи по гуруу поретка што долази након Великог ресета, аутору синтагме, Клаусу Швабу, човјек у 2030. „неће посједовати ништа и биће срећан“. С маском до конца живота, биће послушан, и одустаће од слободе да буде човјек. Зарад здравља, пристаће да буде вакцинисан, све до краја, све до смрти од вакцине.
Ако је наслов мог прошлогодишњег прегледа гласио „Лијепо љето 2020“, ове године те врсте радости нема. Рат траје, и – судећи по показатељима, потрајаће. Кад ће се завршити? Па, кад политички буде одлучено.
Ово је геополитичка прича, с вирусом убаченим у сваку несамосталну владу: да свака влада сама себе развласти, те да, мимо законодавне, извршне и судске, на силу у троножац угради и четврту – ногу здравствене власти.
Свака колонијална демократија попут наше, српске и црногорске, биће одговорне глобалном хегемону, па ће тако и назови премијери и фалсо предсједници да уважавају „глас струке“, а „глас ће струке“ увијек да понавља став Свјетске здравствене организације, компромитоване Uдруге, на чијем се челу не налази љекар.
На наше се очи одиграва глобална прерасподјела моћи. Као и сваки пут, потребно је уништити милионе малих и средњих, да би они који су руковођени и езотеријским разлозима, профитирали од смрти сваке нормалности.
Андреј Фурсов указује да у рату више класе против средње и ниже, највећа опасност није ни демографска, ни климатска, ни енергетска (иако се само о томе дроби у медијима главног тока), него је највећа опасност била и остала економска.
Са самим врагом сљубљена, однарођена је над-класа одлучила да до 2030. у посјед узме дословно све што обичан човјек посједује, укључујући не само кровове над главама, и не само органе, него и умове. Последњи дио реченице добиће разраду током 2022, ако констелација буде таква да Печат опстане као светионик српског новинарства.
Рат који се води је закучаст као свастика, и апсолутно невидљив класи која се информише преко телевизија са националном фреквенцијом и из таблоидизираних новина. У Србији и Црној Гори других дневних новина и нема. Замислимо ли наше „државе“ као бараке у конц-логору, а премијере или предсједнике као капое тих барака, онда јасно схватамо правила по којима је капоу дозвољено да пљачка потчињене док их држи мирне на повоцу. Надређени су такође капои, премда големих земаљских региона или група држава, у аустралијском случају и цијелог континента, но су правила иста: дозвољено им је да ратују с морем подређених, зарад муже. Услов да би могли да сисају крв из народа у генитиву множине, јесте да пољубе врага тамо гдје сунце не сија.
Веома метафизично биће на врху пирамиде толико је моћно да капоима големих земаљских региона или група држава, континената чак, изнајмљује те географије по уговорној цијени. У овом тренутку на очиглед цијелог свијета пљачка се Европа, само што се то у медијима који хипнотишу пучину, не види ич.
Разлози за Брегзит сада попримају јасније контуре.
Ново љето 2022. доноси нам обрте какве нико добронамјеран није могао да очекује. Зашто? Па, јер је добронамјеран. Покушајте неког 70-годишњака да увјерите у то како је циљ четврте индустријске револуције да се човјек промијењеног генома (к-19) споји са машином, са компјутером!? Нико добронамјеран у трансхуманистичку идеју не би повјеровао. Посебно не у то да банке сперме одбијају сјеме вакцинисаних.
Прва зима у 2022. години откриће зубе поквареног свјетског поретка.
Дочекати зиму без довољно залиха угља и гаса не карактерише начин на који промишља католички и протестантски ум, што ће рећи да је дехристијанизовани Стари континент ушао у dark winter, доба тјелесне, социјалне и умне хладноће, у еру када је све те разједињене, вакцинисане и ре-ревакцинисане, све к-19 устанике, све отпуштене, ментално сјебане, отуђене, наднационалне, медијима хипнотисане појединце… уз пар капи глобалног катализатора, могуће гурнути у ватру новог свјетског сукоба.
Медији већ сада прстом показују на Русију, Кину, Иран, а што генерисана криза буде већа, што се к-19 буде више ширио, што енергетски системи буду више отказивали, што струја буде више нестајала, што хране буде било мање, све ће интензивније да се чују бубњеви рата.
Рат у новим данима пред нама више не треба замишљати као опраштање од најрођенијег свог, који је до јуче дувао траву и пио пиво са другарима на клупици у парку, него као услов да се живи тек ако дијете од пет година поведеш да га тамо неко цијепи.
Срећну Нову 2022. одлучио је – кад и све године до конца живота – у Србији да проведе мој пријатељ Владимир. Он је са супругом током минулих 25 година на Новом Зеланду изродио троје дјеце и изградио каријеру, али се око Никољдана с фамилијом вратио у земљу. Одабрао је, не да живи у Београду, него баш на селу. Порадовао ме као нико, пријатељ Владимир, кога нисам видио кварат вијека. Показао се двоструко мудрим: напустио је far away удаљено острво, и стићи ће да на вријеме ископа бунар, засади воћку, и сабере сва своја сјемена.
Владимир са породицом пред лет у Отаџбину (Извор: Лична архива)
Срећно Ново љето.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Печат, 31. 12. 2021)
